Sonja Mračević Bratić

Umesto biografije

Postoje pesnici koji dugo ćute pre nego što progovore javno. Ne zato što nemaju šta da kažu, već zato što svoje stihove najpre poveravaju sebi, sopstvenim noćima, kuhinji u kojoj miriše svakodnevica, deci koja rastu, umoru koji se taloži u kostima i trenucima kada srce postane tesno za sve što nosi. Takva je i Sonja Mračević Bratić — pesnikinja koja nije ušla u književnost kroz vrata institucija, književnih krugova i manifestâ, već kroz unutrašnju potrebu da ono što oseća dobije oblik reči.

Njena poezija ne nastaje iz knjiške ambicije nego iz života. Iz žene koja je dugo ćutala i u sebi skupljala slike sveta: mesečinu koja pada po ramenima, drvo koje pamti vetrove, oluju koja prolazi kroz telo kao kroz šumu. Kod nje priroda nije dekor, već produžetak unutrašnjeg stanja. Hrast, ljiljan, voda, noć, vetar i zemlja u njenim pesmama dišu kao živa bića, kao saučesnici u stvaranju. Zato njeni stihovi često deluju kao da nisu napisani, nego izrasli.

U njenoj poeziji stvaranje je gotovo telesni čin. Rađanje deteta, rađanje stiha i rađanje žene u sopstvenoj punoći stapaju se u jednu istu tajnu. Nema kod nje hladne distance prema emociji; ona piše iz samog njenog središta. U tim stihovima oseća se žena koja zna šta znači davati život, čekati, trpeti, voleti i ostajati uspravna pred sopstvenim olujama. Njena lirika zato nosi onu retku vrstu iskrenosti koja ne pokušava da impresionira, nego da se ogoli.

Posebno je zanimljivo što Sonja dolazi do čitalaca upravo preko društvenih mreža, prostora koji se često smatra prolaznim i površnim, a koji u njenom slučaju postaje mala intimna književna scena. Na Fejsbuku njene pesme ne stoje odvojene od života — uz njih često dolaze fotografije, svakodnevni trenuci, osmesi i tragovi privatnog sveta. Time briše granicu između pesnikinje i žene koja živi iza stihova. Čitaoci upravo u tome prepoznaju nešto blisko: osećaj da pred njima nije književna poza, nego autentičan glas.

Njeno pisanje nosi i onu dragocenu osobinu koju imaju autori nastali van književnih centara — neopterećenost pravilima književne mode. Sonja ne piše da bi pripadala pravcu, generaciji ili poetici. Piše zato što mora. Sama kaže da je čin pisanja jači od nje, da joj srce diktira reči i da kroz stihove izbacuje buru emocija. U toj rečenici možda se nalazi i najtačniji opis njene poetike.

Važan sloj njenog stvaralaštva jeste i iskustvo zrelog majčinstva. Odluka da sa četrdeset tri godine rodi treće dete i potom život usmeri ka porodici, pisanju i svakodnevnim ritualima govori o osobi koja nije odvojila umetnost od života, nego je upravo u životu pronašla njeno izvorište. Kod nje poezija ne nastaje uprkos svakodnevici, već iz nje.

Iako tek zvanično ulazi u književni prostor, Sonja Mračević Bratić već poseduje ono što se ne može naučiti: prepoznatljiv emotivni ton i sposobnost da kod čitalaca probudi osećaj bliskosti. Njeni stihovi možda još nisu sabrani između korica knjige, ali već žive među ljudima — u komentarima podrške, u tihim prepoznavanjima i u osećaju da neko negde ume da izgovori ono što drugi samo osećaju.

Takvi glasovi često nastaju tiho, daleko od književne buke. Ali upravo zato umeju da traju.