 | Lara Dorin | |
| |
detail from: Pixabay
Treba mi jedno drvo.
Jedna tiha breza ili mirisna lipa,
da me svojom korom uteši
kada na nju naslonim grudi
da joj otkucaje srca prenesem.
Treba mi drvo.
Da me bolje od čoveka čuje
I razdeli uvojke moje kose lišću,
krošnjama, zemlji.
Jedan stoletni hrast ili stameni bor.
Da mu u korenje usadim tišinu
Da zajedno rastemo i ćutimo
dok gledamo kako radosno juče,
postaje bolno danas
zarad mudrog sutra.
Treba mi vetar
da melodiju moje duše udahne tužnim vrbama
i pretvori je u nesputanu pesmu njenih grana.
Treba mi moje drvo.
Pa zatvorim oči i pomislim:
„Bože, kako je divno što si stvorio šume!
Jer kome bih šaputala tajne svoga života
i ko bi me, od bagrema bolje čuo.
On tako lepo sluša.
Lepo.
Bolje, nego ljudi."
