U čekaonici sam se sjetio sna od protekle noći. Bio sam na velikom fudbalskom stadionu. Trideset peti minut je i mi smo osvojili loptu na našoj strani terena. Krenuo sam od korner zastavice, po lijevom krilu, da trčim naprijed; pogledao sam desno da vidim u koga je lopta, bila je kod mame. Stajala je, moja draga mati, udaljena svega nekoliko metara od mene; nije izgledalo da namjerava da krene u napad, lopta je mirovala ispred nje.
„Izbij, majko, loptu, izbij je na njihovu polovinu“, doviknuo sam joj. Mama se sagnula, rukama podigla loptu i zavukla je ispod majice. Nije nosila dres, to sam tek u tom momentu shvatio, a ni ja nisam imao nikakav dres na sebi. Ništa mi nije bilo jasno. Prišla mi je dva koraka i tiho rekla: „Postigli smo zgoditak.“
Zatim se okrenula i držeći svoj stomak otišla do centra, koji je bio bliže nego sam mislio, i sjela u krug.
„Sada ću roditi. Izmakni se“, rekla je.
Počeo sam da trčim prema svom golu i tada čuh sebe kako izgovaram: „Za koga ti igraš, majko?“, ali već se čuo zvižduk i ja sam se probudio.
Jutros mi ništa nije bilo jasno, ni sad mi, dok sjedim u čekaonici, nije jasno. Jesam li sanjao sebe, ili tog čovjeka, majčinog bivšeg muža? Bio sam on?Ponovo sam prolazio kroz san, trčao sam terenom, iznova se osvrćući, ali ništa novo nisam mogao da vidim: sve bi uvijek bilo isto, san mi nije dozvoljavao da ga konstruišem i nadogradim, to je bilo to, samo to mi je dao. Ko je postigao gol?
Jedino što mogu van sna da zaključim je da se taj čovjek, za čiji slučaj prestanka postojanja sam slučajno saznao, on se izmakao – izmakao se preda mnom, povukao se sa ovog svijeta, jer nije želio da se ikada živi sretnemo on i ja. A ja sam se povukao iz tog sna, jer u čekaonicu je ušao čovjek. Koračao je vedro, kao doktor, prošao je kroz prostoriju ne osvrćući se oko sebe da vidi koliko ljudi je tu. Tako ulaze samo doktori, pomislih, jedino njih ne zanima koliko ljudi čeka, i posve je nemoguće bilo zaključiti da je taj čovjek takođe bolestan. Ipak, prišao je i on šalteru i ostavio svoje dokumente, zatim je brzo i bez gledanja našao slobodno mjesto i sjeo, nasmiješen. Izgledao je sasvim poremećeno, tako veseo, tu, među nama beznadežnim bolesnicima. Došlo mi je bilo da ustanem i polomim mu neku kost, da ga uklopim, među nas, jadnike. Ubrzo je postala jasna ta njegova veselost na ovom sumornom mjestu: pozvali su ga tek što je došao, a prije njegovog dolaska više od pola sata niko od nas nije ulazio kod doktora; čekali smo tu, ravnopravno bolesni, dok ovaj veseli izrod nije došao. Dok je bio unutra, priželjkivao sam da mu doktor saopšti neku lošu vijest, da ga, jednostavno, malo dozove pameti. Ta nije on svemoguć!Međutim, pokvareni gospodin je izašao gori nego je ušao, kezio se još više i vikao: „Hvala! Doviđenja! Doviđenja!“
Njegov odlazak izazvao je značajno olakšanje u prostoriji, svi su se meškoljili i slobodnije disali, sve je opet bilo u redu; bolesničko beznađe vratilo se u naša srca, koja su, za trenutak, uznemireno ustreptala od neočekivanog i neprijatnog ulaska veselog i zdravog svijeta.
Još deset minuta niko nije pozivan, a onda su redom ulazili svi. Mene je doktor pozvao posljednjeg.
Sjeo sam u udobnu stolicu i osjećao sam se neugodno, jer tako prijatna fotelja izgledala je kao podmetnuta, kao dio sažaljenja koje doktori ispoljavaju prema svim pacijentima. I cinično je bilo to što nam nude udobnost u svojim prostorijama, a odmah tu, iza ovih vrata, oni ne žele da znaju za težinu naših života; u čekaonicama se satima grčimo na tvrdim uskim stolicama bez naslona. Doktorski je to, zapravo, kukavičluk, jer izbjegavaju da nas takve vide i ovdje, pred sobom.
Iz protesta se nisam naslonio, nego upregnuto sjedio, kao da sam u polasku; naginjao sam se naprijed kao šahista i gledao u plastični sjaj glave doktora Bogdana.
A on je već bio u poslu oko mene: u rukama je držao moju dokumentaciju, izvlačio je jedan pa drugi papir, okretao, potpisivao, pečatio, vraćao se onima koje je već jednom pregledao, jednostavno rečeno – doktor Bogdan je ludovao sa mojim nalazima.
Sve mu je, očigledno, bilo jasno, pa me ništa nije pitao. Posložio je papire i pružio ih meni.
„Otiđi sada dole, na hitnu, potraži doktora Petričića, on će te uputiti dalje“, rekao je doktor Bogdan. Klimnuo sam glavom i izašao.
Dolje, na hitnoj, ništa nije odavalo hitnost, sve se lijepo odvijalo: za velikim šalterom stajalo je tek nekoliko ljudi, stolice su bile gotovo prazne, samo jedna žena je sjedila, odmah tu, do ulaza, a preko puta nje na krevetu je ležao starac, sasvim miran. Vjerovatno njen otac.
Jedna žena se odmakla od šaltera i počela da razgovara na telefon. „Ovo je noćna mora“, govorila je. „Ovo je najgori dan u mom životu“, rekla je i počela da plače. „Dali su mi gomilu nekakvih papira, moram da uradim sve moguće nalaze. Ne znam kako ću ovo izdržati, sva se tresem“, govorila je, tako kroz plač, pričala je sve dok njen govor za nas nije postao samo pozadinski zvuk koji više ne slušamo.
Meni su za šalterom rekli da sačekam, pa sam sjeo pored žene koja je pazila na starca.
Pošto nas nevolja nije prinudila da sjedimo sasvim jedno uz drugo, ostavio sam jedno slobodno mjesto između nas. Taj prostor koji nas je dijelio odmah se ispunio razumijevanjem, i njenim i mojim, i to nas je, nekako, učinilo bliskim, iako se više nikada nećemo sresti. Da sam sjeo nekoliko mjesta dalje, onda se taj veliki prostor između nas ničim ne bi ispunio, pomislio sam gledajući ispred sebe. Sjedio sam tu i ćutao, zadovoljan što sam stekao prijatelja s kojim nikada neću progovoriti.
Pogledao sam, zatim, u starca. Taj nije bio sasvim miran kako sam mislio: disao je, ali toliko malo vazduha je uzimao da mu se tijelo skoro nikako nije pomjeralo, pa je, iz straha da ga ne odvezu u mrtvačnicu, povremeno mrdao kažiprstom na lijevoj ruci, da znaju da je još živ. Žena sa telefonom je i dalje pričala, ali plač joj je sasvim progutao glas i nije bilo nikakvog zvuka iz njenog pravca, samo tužna slika izbezumljene i umorne žene.
Uskoro je u čekaonicu ušlo dvoje mladih; u korpi su nosili bebu i sjeli su blizu mene, ali kad su vidjeli starca koji je, po svemu sudeći, pakovao život, ustali su i otišli da se smjeste na sam kraj klupe, daleko izmakavši plod utrobe svoje od smrti kojom ih je plašio ovaj stari čovjek sa kažiprstom. Iznenada se pojavila medicinska sestra, prišla mi je i zamolila me da pođem sa njom.
Odvela me doktoru Petričiću, koji je već pregledao moje papire i, kad me ugledao, rekao je: „Zajebano, a, Vuče.“
„Zajebano, jeste“, saglasim se sa njegovom konstatacijom.
Vratio mi je papire i objasnio ostatak puta.
Tri dana kasnije, amputirali su mi desnu šaku.
Draško Sikimić
Odlomak iz romana “Čvor na omči” (LOM, 2019)
Preuzeto sa: Astronaut.ba