detail from: Darko Dozet

Zabuna je da se ne čita. Čita se mnogo više nego pre. U naše doba nije bilo interneta, a na internetu se jako mnogo čita poezija, kaže poznati pjesnik

Pero Zubac volio je u Mostaru jedne jeseni, reći će njegova pjesma, neku Svetlanu. Pjesnik će kasnije priznati da je to bio samo lirski subjekat, a da je Pero Zubac lično u Mostaru volio čak četiri puta, te da se nijedna od njegovih ljubavi nije zvala Svetlana.

Kasnije je preselio u Novi Sad.

Tu su 1965. godine, kada je nastala jedna od najpoznatijih pjesama srpske poezije, voljene Mostarke dobile jedno jedino ime.

Pjesma o kojoj je riječ, može se pretpostaviti, jeste "Mostarske kiše".

Zubac je ovu pjesmu na objavu u Zagreb poslao Zvonimiru Golobu. Ostalo je istorija. Stihovi o Mostaru i Svetlani dvadesetogodišnjeg Peru Zupca vinuli su u sam vrh tadašnjeg jugoslovenskog pjesništva, a on se na tom vrhu, čak i po nestanku države Jugoslavije, održavao i održava do danas.

Preko pedeset knjiga raznih žanrova koje je objavio i mnoštvo nagrada koje je dobio, već su dovoljni da se napravi legat u nekom ozbiljnom muzeju.

No, suviše je rano da se priča o tome.

Najnovije priznanje Peri Zupcu stiglo je iz Jagodine.

Tamo je proglašen laureatom nagrade Zlatni Orfej, povodom čega je, kako o nagradama, tako i o knjigama, pjesništvu, kolegama, rodnom Nevesinju, Mostaru kao gradu njegove mladosti, ali i o fudbalu, govorio u intervjuu za Nezavisne, a ovaj razgovor prenosimo i na Kulturištu.

Šta uopšte za jednog poznatog pjesnika s ogromnim opusom predstavljaju književne nagrade?

Mene su nagrade uvek radovale. Nisam se nešto mnogo nudio, aplicirao, angažovao, nego kada se to desi, onda sam stvarno bio obradovan, bez obzira na to da li se radi o maloj ili o velikoj nagradi. Mene su u Republici Srpskoj jako obradovali kada sam dobio Šušnjar, pa kad sam dobio nagradu od Kluba prijatelja umetnosti u Mrkonjić Gradu za najlepšu ljubavnu pesmu, ja sam došao tamo i bio sam veoma radostan. Govorim o tome šta su velike, a šta su male nagrade. Dobio sam i dve najveće. Ja sam u 27. godini dobio Goranov vijenac. Dve godine pre mene tu nagradu dobio je i moj prijatelj Dobrica Erić i mi smo prvi srpski pesnici koji su dobili tu veliku hrvatsku nagradu. Dobio sam i nagradu Oslobođenje Vojvodine, i vukovarsku i mostarsku i kikindsku i nagrade mnogih gradova i svaka od njih me obradovala, pa me tako obradovalo i to što ću otići u Jagodinu po nagradu Zlatni Orfej. Dobri pesnici pre mene su dobili tu nagradu i dobar je festival. Uvek kada se ljudi potrude da naprave nešto u korist poezije, to me raduje.

Prije dvije godine kada ste dobili Šantićevu nagradu mnogi su se iznenadili da Vam je tek tada pripala.

To je moj zavičaj. Ja sam iz Nevesinja, a nagrada se dodeljuje u Mostaru. Svi koji su dobili tu nagradu posle ovih naših nesretnih ratova bili su dobri pesnici. Nema nijedan koji nije dobar, a da je dobio tu nagradu. Inače, bilo je duhovito kada mi je savetnica gradonačelnika Mostara rekla: Ja sam se tako radovala kada ste prvi put dobili Šantićevu nagradu, misleći da sam dobio tu nagradu pre rata, a u stvari sam je pre dve godine prvi put dobio.

Koliko se društveni status pjesnika promijenio danas u odnosu na onaj kakav je bio prije rata?

Znate kako, danas ima mnogo više nagrada nego nekada. U Srbiji je nekada bilo pet izdavača, a danas ima sto pet. Samim tim ono nekadašnje bilo je više cenjeno. Bilo je zanimljivo kada sam dobio nagradu Oslobođenja Vojvodine, koja više ne postoji. Ja sam tada radio na televiziji i stiglo mi je pismo u kojem je rečeno da sam tom nagradom ostvario nivo, da bez obzira na to šta radim imam platu u visini plate doktora nauka. Dakle, ko je god dobio tu nagradu, bez obzira na to gde radio, bio portir ili direktor, automatski je dobijao koeficijent koji mu garantuje platu doktora nauka. Ta nagrada je bila vezana za revoluciju, pa kada su nestala vremena koja su slavila revoluciju, nestala je i ona.

U knjigama spava iskustvo sveta i ti ga budiš čitajući, kažu stihovi jedne Vaše pjesme. Da li danas dovoljno budimo iskustvo svijeta?

Drago mi je što znate te stihove, to mi je jedna od dražih pesama za decu koje sam napisao. Zabuna je da se ne čita. Čita se mnogo više nego pre. U naše doba nije bilo interneta, a na internetu se jako mnogo čita poezija. Siguran sam, ako se može meriti bilo kakvim blesimetrom, da bi bilo nemoguće da se u doba interneta manje čita nego onda kada ga nije bilo. Internet je spasio poeziju.

Čarls Simić je pisao o tome zaključivši kako je sama činjenica da ljudi imaju vremena da cijele opuse pjesnika raznih epoha objavljuju na internetu dokaz da se poezija mnogo čita.

Pratim poeziju na internetu, iako je ne objavljujem tamo, jer nemam ni vremena, ni živaca, ni koncentracije za tako nešto, ali vidim da je neko okačio, recimo, petnaest ili dvadeset mojih pesama na neku stranicu. Taj čovek je morao to prekucavati, spajati, slati, objavljivati, a da me nikad u životu nije video. Naravno, ne govorim samo o sebi, nego se to odnosi na sve druge. Znate šta je tu zanimljivo? To što je internet jedan pravedan, čak i najpravičniji sistem. Kako je Duško Trifunović govorio, to narod bira. Koja je najbolja pesma Pere Zupca? To se zna, narod je odabrao, može Pero da priča šta hoće. Kompletan Aleksa Šantić se, recimo, nalazi na jednom engleskom sajtu koji potpisuje Denis Boom, a taj Boom je kao dečak bio jedno vreme u Mostaru i napravio je taj predivni sajt posvećen Šantiću na engleskom jeziku.

Koliko je poezija uopšte prevodiva?

Reći ću vam jedan detalj. Skoro je izašla jedna knjiga na španskom jeziku. Moju poeziju prevela je Silvija Manros, koja je naša, udata za Stojakovića u Beogradu. I kada je primila nagradu za najboljeg prevodioca čitala je deo iz Mostarskih kiša, na španskom, normalno. Ja sam joj tada rekao: Gospođo Silvija, to tako lepo zvuči, pa lepše su Mostarske kiše na španskom, nego na srpskom.

Narod je, zna se, odabrao Mostarske kiše za najbolju Vašu pjesmu.

Da, to je tako još od 1965. godine.

Zanimljivo je da ste ovom pjesmom u neku ruku brendirali ime Svetlana, toliko da mnogi misle da ste Vi napisali i Kalemegdansko veče, gdje se ime Svetlana pominje u nekom drugom kontekstu.

Jeste, mnogi misle da je to moja pesma. U jednoj od mojih knjiga ja sam napisao i objasnio da je to pesma Milomira Đukanovića Đuze. Milomir Đukanović Đuza, moj drug, bio je urednik na Televiziji Beograd, vrlo zanimljiv pisac i romansijer. On je jednostavno napisao tu pesmu i nije je ni potpisao. Prvi put je bila rečena na nekom radiju i to je jednostavno zaživelo. Mi smo se družili i on to meni ništa nije rekao. Jednom mi pošalje jednu svoju knjigu, roman u kojem junak objašnjava devojci kako je poturio meni pesmu Kalemegdansko veče. Tada sam i ja to saznao i smejali smo se posle. Eto, zabuna je, a ta pesma i ne liči na mene. Ne ide uz mene ono sa šlicom, ja sam mnogo fin dečak (smijeh). Đuza je moj drug, ja sam njemu rekao, ma nema veze. Znate, bila je na radnim akcijama jedna pesma o Ceci, zvala se Svetlana, zvao sam te Ceca. To se govorilo po radnim akcijama, dugačka jedna pesma bez potpisa i mnogi su mislili da sam je ja napisao.

Govorili ste da su Vam nevesinjski snjegovi u djetinjstvu mnogo značajniji od potonjih mostarskih kiša...
To je najlepša senzacija mog detinjstva koje se vrlo rado sećam i opisao sam te nevesinjske snegove u mnogim knjigama. Kada sam skoro bio s vladikom Grigorijem u Nevesinju, ja sam namerno to čitao Nevesinjcima, i to je bio prvi put da sam u Nevesinju govorio pesme. Nikada pre nisam u Nevesinju govorio pesme.

Dovodio sam tamo Miku Antića i druge pesnike, ali ja tamo nikada nisam bio poznat kao pesnik. To sam objašnjavao mnogim svojim prijateljima. Mene su u Nevesinju znali kao Pericu, a Perica je bio fudbaler. Kada smo 1980. godine bili sedam dana u Mostaru Desanka Maksimović i ja, sretnemo jednog mog prijatelja iz osnovne škole. Ona je išla da vidi ruže u nekom ružičnjaku, kad ide čovek prema nama poznat, moj prijatelj Hasan. Sretnemo se. Jao, Haso, jesi to ti, otkud ovde? Jesam, ja sam sada inženjer, radim tu u Mostaru, kaže on. Kaže Desanka u neko doba: Divno, Hasane, sad ćete vi meni reći da li je moj Pero kad je bio mali pisao pesme? Kaže njoj Hasan: Drugarice, on je bio najbolji fudbaler od svih nas, šteta. (smijeh)

Kada ste prestali da igrate fudbal?

Još u podmlatku Veleža sam povredio nogu i u Čapljini na jednoj utakmici sam stao i nisam više mogao da trčim.

Dakle, to je bio kraj Vaše fudbalske i početak pjesničke karijere?

Leo Haldun, koji je bio zadužen za mlade fudbalske talente u Hercegovini, jednom je u vozu slučajno sreo Miroslava Antića i mene i kaže on Antiću: Vidio sam ja odmah da mali misli glavom.

Koliko danas obilazite rodnu Hercegovinu?

Kad mogu, prije je to normalno bilo mnogo češće. Želja me često vuče, ali u ovim godinama jedno su želje, a drugo mogućnosti.

U pjesmi Kad dođe čas kažete: Kad kucne ura da se krene, /u nepostojanje, u duša vrt, /učini ko da je došla po mene /Lenka Dunđerska, a ne smrt... Prije koju godinu napisali ste i studiju o Lenki Dunđerski. Od kada traje Vaša zainteresovanost za Lenku?

Da, to se ja obraćam Gospodu, vidim da mnogo znate. Lenka Dunđerska je moja literarna opsesija. Dvadeset godina sam se bavio njom, napisao sam tu knjigu Lenka Dunđerska. Ivan Nastović, koji je bio najveći znalac tih snova i pisao knjige Snovi Desankini, Snovi Andrićevi, objavio je knjigu o Lazi Kostiću i Lenki i meni je poslao jedan primerak. Onda ja otvorim knjigu, kad tamo zalepljen jedan papir. Kaže, ovaj deo je izbačen iz knjige, a na njemu stoji Pero Zubac reinkarnacija Laze Kostića. Kasnije mi reče da je tako mislila i Teodora Dunđerska, koja mi je pomogla. Lenka je bila njena tetka, a Teodora dok je bila živa učinila mi je veliku čast, mnogo me zadužila. Dala mi je fotografije Lenke kada je bila mala i mnogo šta. Jedinu knjigu iz Lenkine biblioteke imam samo ja. Tako, eto, to me pratilo kroz život. To je neka promisao, jer Teodora Dunđerska je govorila, baš će jedan dečak iz Nevesinja da se interesuje da Lenku Dunđersku, ali eto, zaista je tako bilo.

Za kraj recite nam još samo koliko smo izgubili skorim odlaskom Vašeg prijatelja Dobrice Erića?

Mnogo, zaista mnogo. Takvih pesnika nije bilo. Od svih tih takozvanih seljaka pesnika pamtiće se tek Paun Petronijević i Dobrica Erić, ali Dobrica je bio savršen pesnik. Pesnik kojem je jezik bio kao nama što su hleb ili voda. On je toliko vladao jezikom, muzikom i rimom, a završio je samo osnovnu školu. To je jednostavno bogomdani pesnik. Bio je patriota i taj njegov patriotizam nikome nije mogao da zasmeta. To je bila jedna prefinjena vrsta patriotizma. Hteo to ili ne, čovek kada bi ga prvi put sreo, zavoleo bi ga. Nema više takvih pesnika. On je bio unikatan. Ja sam otišao da ga ispratim. Bilo je jako mnogo naroda i bio sam jako sretan što sam se poklonio jednom od najvećih pesnika koje smo imali.

Priredio i uredio: Milan Rakulj, 2019. 

Izvor: Kulturište

SHARE THIS PAGE ON: