Autor: Ramiz Hadžibegović 12.12.2019.
Nije nestao voljom ljudi, opštinskom ili gradskom odlukom, uredbom vlade, već su ga prognali novo vreme, drugačiji običaji i navike
Priča o korzou je priča o vremenu kada su ljudi živeli stvaran život, kada je bliskost bila princip i pravilo. U svakom gradu i varoši postoje najotmenije i najprestižnije ulice, male oaze raskoši, opuštanja, smirenosti i autentičnog manira života. To je poznato parče čaršije, nazivali su ga i „prostorom slobode”. Naziv potiče od italijanske reči korso, čiji je koren latinska reč cursus. Označava glavnu gradsku ulicu, svojevrstan izlog grada, šetnju velikog broja osoba, povorku iskićenih kola.
Kulturološki fenomen
Kao sociološki i kulturološki fenomen, korzo je autentično i dragoceno svedočanstvo o drami odrastanja, devojaštva i momkovanja; najjednostavniji način da ljudi budu blizu jedni drugih, razmena važnih i nebitnih informacija, svojevrsni urbani izlog mladosti, neobična filozofija života kojom se uklanjala svakodnevna nervoza, uvodeći ljude u neki smireniji i drugačiji poredak stvari. Korzo je bio način života i istinska kreativnost u odrastanju i sazrevanju mladih, varoški duh otmenosti – ko nije odlazio na korzo kao da nije postojao.
S prvim toplim i sunčanim danima proleća i celog leta, odjednom, u predvečerje, glavne ulice varoši i gradova postaju grotlo u kome sve proključa, s drugačijim ritmom od uobičajene svakodnevice. Život se od kuća, dvorišta, avlija, polja i bližih seoskih naselja ulivao u samo jednu ulicu, ulicu velikog i otvorenog srca. U prelepim letnjim pejzažima, kad su ljudi hvatali poslednje zrake sunca, posebno subotom i nedeljom, šetala je mladost puna snage, želja, snova, očekivanja. Večernji izlazak bio je stečeno pravo mladih koje im je po svim tadašnjim pravilima odrastanja pripadalo, jednako kao obaveza da se vrate kućama najkasnije do devet sati. Trajao je od dva do tri sata, taman koliko u proseku pozorišne ili bioskopske predstave. A posle šetnje – u poslastičarnicu, na hladnu limunadu, sladoled, tulumbu, baklavu, bozu ili u bioskop, ostavljajući, kao po nekoj nečujnoj komandi, ulicu neutešno pustu i potpuno golu.
Biti viđen na korzou imalo je svoju korist i vrednost. Na njemu su se spajali najrazličitiji mirisi: negde s puno lipe, u drugim mestima mirisali su oleandri, jorgovani, beli borovi, breze, kestenje. Imao je svoja pravila, duh, estetiku, svoj red, žutu štampu, svoje norme, principe.
Korzoi, gde se disalo punim plućima, bili su pozornica na kojoj je svaki pojedinac mogao pronaći sebe i svoje mesto. Dve, tri stotine metara, ponegde i manje, u redu, u mimohodu, u šarenoj paradi, po dvoje, troje, četvoro pa i više, s manjim rokadama među njima, u jednom pravcu pa nazad suprotnom stranom ulice, dok teče vreme za izlazak.
Na korzou se osećala snažna vizuelna artikulacija unutrašnjeg sveta. Sve je bilo: oči u oči, bez izromantizirane fantazije i aromatizirane priče.
Kroz otvorene i poluotvorene prozore ili iza zavesa, starije gospođe su iz prikrajka diskretno posmatrale dešavanja na ulici. Bile su to njihove latinoameričke, turske i španske serije. Rađale su se prolazne i trajne ljubavi, veliki i mali planovi. Ako su nekome došli gosti, kao da nisu dok ih domaćin ne izvede u šetnju.
U tim ulicama su se, kroz komentare, tračeve i ozbiljne analize, svakodnevno ispisivale žive gradske novosti. Na istim mestima i u isto vreme, muzičari, slikari, pesnici, sportisti i razni drugi umetnici, koji su kroz svoj angažman davali veliki doprinos društvenom životu i kulturnom aktivizmu. Korzo je otkrivao talente, afirmisao uspešne, tešio usamljene, hrabrio neodlučne, glorifikovao život.
Aktuelno informatičko vreme paradoksalno je izolovalo subjekte urbane i ruralne komunikacije. Sajber prostor je smanjio komunikacioni jaz u vremenu i prostoru, ali je ujedno ugrozio direktne, neposredne kontakte ljudi svih uzrasta. Mladi imaju privid ogromne povezanosti, a zapravo su sve siromašniji, uplašeniji. Tinejdžeri danas sede u kafićima, svako sa svojim laptopom ili tabletom, ne razgovarajući s vršnjacima koji sede s njima, dok otmene devojke umesto korzoa imaju rezervisan sto ili separe u nekom prestižnom kafiću. U nekim manjim kasabama i primorskim gradovima, mladost i danas šeta, ali je to daleko od korzoa. Napravi se jedan krug pa u kafić. Gradovi i varoši koji su se donedavno u korzou ogledali, žive i danas, ali s promenjenim i drugačijim životom. U njima su ulice doterane, nalickane, obnovljene, uređene, ali bez korzoa.
Vraćanje starog običaja
Retko se ko seti „onih” vremena o kojima možemo da pričamo i pišemo u ponekom arhivskom tekstu, iako su šetači tadašnjeg korzoa danas priznati i poznati građani sveta. Čuveni korzo je svoje prošetao. Nije nestao voljom ljudi, opštinskom ili gradskom odlukom, uredbom vlade, već ga prognalo novo vreme, novi običaji, nove navike. Neki gradovi i turističke organizacije nastoje da vrate stare običaje, pa i ovaj, kako bi oživeli uspomene na to vreme, organizujući neke rimejk manifestacije obogaćene sadržajima primerenim vremenu.
Korzo nam pomaže da proniknemo u društveni i duhovni ambijent jednog vremena i u njegov smisao, u kulturnu, duhovnu i emotivnu baštinu ljudi na ovom prostoru. Kao ogledalo društvene stvarnosti, posedovao je snagu i moć da razbije naraciju malograđanskog dremajućeg duha i mentaliteta i imao važnu kulturološku dimenziju, iako stvoren kao hibrid za ljude koji su imali potrebu da budu moderna bića.
Onaj ko nije živeo u vreme korzoa, nikada ne može razumeti njegovu naraciju. Bio je to fenomen kolektivne svesti i slojevite tajnovitosti i uzbudljivo iskustvo.
Urbane legende i gerila
S obe strane ulice stajali su prkosni momci – kibiceri, nekrunisani vladari ulice, urbane legende i gerila, kao krajputaši, koji su držali pod kontrolom sve šetače: ocenjivali modele, umetnički dojam, lepotu, stajling, korak, nastup. Kao pokretni nomadi, gladni i siti svega, imali su svoj jezik, stil, pravila igre. Svako je imao svoju deonicu, svoje „busije” – tačno se znalo ko gde stoji. Kicoši, lovci na žensku lepotu, tragajući za trenucima sladostrašća i lepote, nehajno su grickali semenke ili suncokret, dobacujući povremeno devojkama. Znalo se ko su favoriti, autsajderi, početnici, ko je moćan, jak, odvažan, lep, duhovit, ko su najzgodnije devojke, najzaljubljeniji parovi, ko su „glavni frajeri”. Sve je funkcionisalo simpatično, bezazleno, bez uvreda, grubosti, prostakluka, loše namere. Korzo je bio dovoljno velik da se izbegne onaj koga treba izbeći, a opet dovoljno mali da se nađe onaj ko se traži.
Rečnik s štrafte
Korzo je biti fin – reći dobro veče, „baciti peglu na pantalonama”, biti u svom fazonu, dočekati nova lica s osmehom, poštovati starije, uživati u onome što se ima i zna, baciti opuške i žvake u kantu za smeće, biti kod kuće najkasnije do 22 sata, podeliti mesto s drugima, imati u svemu pravu meru. Sve u granicama dobrog ukusa da se mame i pedagozi ne zabrinu.
Korzo je indukovao mnoge nove reči i izraze koji su kasnije postali značajan bibliografski fond. Uz fonetska, morfološka i leksička prepucavanja mlade gradske gerile oko reči i čudnih izraza formirao se čitav jedan vinaverovski raskošni svet govornih fraza. Bio je to dragocen prilog karakterološkim nijansama jednog podneblja, jednog običaja i već pomalo zaboravljene epohe.
Izvor: Politika
