Poznati književnik bio je napušten od svih, ŽIVEO JE U VOZU
7. decembra 2019.
„Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu“.
Duško Trifunović, književnik, pesnik i televizijski autor, bio je jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Ono po čemu je Duško Trifunović posebno upamćen, jeste činjenica da je pisao pesme za mnoge poznate Jugoslovenske muzičare, a te pesme su kasnije postajale veliki hitovi. Na portalu Byka.kom objavljena je priča o Trifunoviću, koju vam prenosimo u celosti.
„Nemam ja više ljudi. Mene nema više ko da traži. Mene više niko ne sme da nađe. Može da me traži koliko hoće.
Pričao mi jedan pričac.
Bajagina priča
U Srbiju, u Vojvodinu, početkom rata došao jedan čovek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbeglica koji nigde nije prispeo. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.
A kad padne noć, gde da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, seti se naš junak da ima nekakvog rođaka na železnici i potraži ga. Rođak izbeglici “obezbedi” smeštaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigde ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.
Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljeni izbeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovek počeo živeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugde si, a nigde. Stalno si negde, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku udžericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on, kakav je bio, od države je baš zazirao.
I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, onaj usamljen, gord i ponosni izbeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvao se Duško. Za sva vremena zove se ČOVEK Duško Trifunović.
Šta bi dao da si na njegovom mestu?
«Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gje drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda uveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit’ po noći, a ne mogu spavati u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u „Prometejevu“ knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: „Gde si bio?“ Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.
Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio „Brankovu nagradu“ u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik.“
Ovako je govorio Duško Trifunović u svom poslednjem intervjuu, koji je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.
Priča o paketiću germe i poklonu za dete
Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čoveku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao „Šta deca znaju o zavičaju“. I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji… Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slepih kod očiju.
Negde na početku rata, jedna žena je stajala u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom ćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovek, a u njegovoj korpi pet kesica grisina, dve tegle džema i dve Frutekove kašice (od krompira). Čovek je pogledao mladu ženu sa ćerkom, platio svoju „obilatu“ korpu fasunge i izašao.
Taj isti čovek sačekao je da žena i devojčica izađu iz prodavnice i obratio im se rečima: „Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?“ Posle toga, zamolio je ženu da uzme kesu koju je držao kao dar za devojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović.
Po njemu se ništa nije dostojno zvati
Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živeo je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživeo i preživeo Duško.
A, znate li da je pre rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigde nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa nadalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas.
Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pesnik je mrtav pesnik.
Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogrešili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove.
Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: „Ja odlazim, hvala vam lepo. Vi se snađite, ako možete.“
A ne možemo!
Izvor: Hronograf
