Kako pomoći savremenoj umetnosti u njenoj borbi da bude bolje shvaćena, piše poznati britanski umetnik Grejson Peri u svojoj knjizi „Igra za galeriju”
Autor: Mirjana Sretenović
Konceptualna umetnica Kornelija Parker imala je 1995. izložbu u Londonu zajedno sa glumicom Tildom Svinton. Tilda je spavala u kutiji od stakla, a publika ju je izbliza zagledala. Bilo je to veoma zanimljivo. Tilda je ovo ponovila 2013. i staklenu kutiju stavila je u Muzej moderne umetnosti u Njujorku. Smatrao sam da je Tilda bila umetničko delo 1995, ali da to možda nije bila 2013. Jer, da li je ona umetnica? Da li je ovoga puta sve bilo drugačije samo zato što to nije bila saradnja sa Kornelijom Parker? ‒ zapitao je Grejson Peri (59), poznati britanski umetnik u svojoj knjizi „Igra za galeriju” koju je upravo objavio „Službeni glasnik”, u prevodu Miodraga Markovića.
Dobitnik Tarnerove nagrade 2003, prestižnog britanskog priznanja za savremenu umetnost, koju je primio obučen kao Kler, njegov alter-ego, Peri piše o tome kako proceniti kvalitet konceptualnog dela i da li je savremena umetnost danas mejnstrim. Njegova izlaganja za Radio 4 Bi-Bi-Sija, sakupljena u ovoj knjizi, s podnaslovom „Kako pomoći savremenoj umetnosti u njenoj borbi da bude bolje shvaćena” bila su najpopularnija u istoriji te radio-stanice.
„Pre 100 godina ljudi su bili zgroženi u galerijama, a danas je i avangarda deo prošlosti”
Peri koristi tapiseriju, keramiku i grafiku i postavlja pitanja o društvu, religiji, polu, klasi, identitetu. Izlagao je u Londonu, Sidneju, Japanu, a njegova postavka „Taština malih razlika” gostovala je u Republici Srpskoj i Vojvodini. Jedan od njegovih omiljenih citata glasi da umetnik neće postići ništa ukoliko mu se delo ne uklapa u ambijent lifta u nekom od njujorških stambenih blokova.
‒ Peta najpopularnija izložba na svetu 2012. bila je „Veća slika” Dejvida Hoknija u Kraljevskoj akademiji, sa svim onim vedrim pejzažima. Direktorka jedne galerije savremene umetnosti mi je kazala da je to nešto najgore što je ikada videla. Rekao bih da nije u tome usamljena. Devedesetih godina američki konceptualni umetnici, ruskog porekla, Komar i Melamid, naručili su ankete u više zemalja da bi otkrili šta publika najviše traži i takve slike izrađivali. U gotovo svakoj zemlji ljudi su želeli pejzaže, s nekoliko ljudi i životinja u prvom planu, uglavnom plave boje. Stekavši ovaj uvid, umetnici su izjavili: „Tragajući za slobodom, otkrili smo ropstvo” ‒ navodi Grejson Peri.
Pop-art se bavio problemom konzumerizma, ali je još podsećao na tradicionalnu umetnost. Danas su, naglašava, umetnici poput Hersta, Kunsa i Takašija Murakamija stvorili umetnost koja je po izgledu zavodljiva, a po cenama vrtoglava. Ta dela „jesu potrošna roba i ti umetnici su besramno prigrlili konzumerizam”. Murakami je imao izložbu u Muzeju moderne umetnosti u Los Anđelesu, a u sklopu nje prodavnicu tašni „Luja Vitona”. Nazvao je to svojom verzijom Dišanovog pisoara, uveren da time pomera granice.
‒ Grupa eksperata proglasila je 2000. Dišana za najuticajnijeg umetnika 20. veka. Njegov koncept redimejd predmeta (tvrdnja da samim izborom nekog predmeta, taj predmet automatski postaje umetničko delo) umetnicima je otvorio nove horizonte. Da bi se procenilo da li je nešto umetnost, bilo je dovoljno samo znati da li je neko rekao da ono to jeste. Kada je odlučio da sve može biti umetnost, u galeriju je 1917. uneo pisoar. Šta ako neki kustos u galeriju stavi predmet koji nije delo umetnika. Da li je i to onda umetničko delo? ‒ razmišlja Peri.
Sto godina kasnije ulični umetnik Benksi unosi obrt kojim je uvećao dišanovski ulog. Dajući doprinos kraljičinom dijamantskom jubileju, na zidu jedne prodavnice naslikao je dete nadničara kako šije britansku zastavu. Delo je pažljivo skinuto sa zida, odneto na aukciju i umetnik je izjavio da se ono više ne može smatrati njegovim. – Voleo bih da odem korak dalje, da posedujem moć da stvari koje mi se ne dopadaju proglasim za nešto što nije umetnost – navodi autor knjige.
On pita da li umetnost još može da nas šokira ili smo sve već videli i podseća na slučaj poznatog umetnika Pjera Manconija koji je zapakovao sopstveni izmet u konzerve i prodavao ih prema težini koja je odgovarala tadašnjoj ceni zlata.
‒ Umetnost je krajnje komotan pojam u koji se sve može strpati. Ona je kao jedna od onih jeftinih kesa za đubre. Kada ih izvučete iz kante, sve vreme se molite da se ne pocepaju i ne raspu smeće po tepihu u hodniku. Krivo mi je što je umetnički projekat danas postao sinonim za bezvredni, neuki amaterizam ‒ smatra Peri.
On naglašava da u umetnosti ljudi tragaju za nekim još nečuvenim iskustvom, a zatim žele i da se malo zapitaju o čemu je tu zapravo reč. Veruje da delo može da ima politički stav i da bude duhovito ali da i dalje ostaje bezvredno. U knjizi nudi više testova za proveru da li je nešto umetnost, a jedan test glasi: „Procenite koja lokacija bi odgovarala delu koje ste videli u galeriji: travnjak Eltona Džona, hipsterski kafić, Tejt, kružni tok, buvljak, Ikea, mamina spavaća soba.”
Umetnost je, veruje Peri, poprište inovativnosti ali revolucija i pobuna više nisu ono čime je ona definisana. Pre 100 godina, kaže, ljudi su bili zgroženi u galerijama, a danas je i avangarda deo prošlosti.
Izvor: Politika
