Rekoh: "Pišeš mi se ljubavno",
iznebuha kako deca potraže slatkiš
od druga iz parka, mirisno poput šumskih
jagoda prelivenih preko
domaćeg putera i sveže ispečenog hleba.
"Ljubavno mi se pišeš", rekoh ponesena
drhtajima ledenih ploča tamo negde gde se
sunce odavno joguni, ne dajući kapima da
slabost pokažu.
Dišeš mi se ljubavno, dok biram poludrago
kamenje od čijih ćeš početnih slova
sazidati kuću za sve ptice kojima je let
izmakao.
I živiš mi se, ljubavno, na obodu šume
čaralice što jednom u stolet stelju za bezdomnike
ljubavi mahovinom opšiva, i žbun igličasti u
paperje premetne svaki put kad nam se prsti
pod kornjem njegovim slučaj(no) (za)kaleme.
