Рекох: "Пишеш ми се љубавно",
изнебуха како деца потраже слаткиш
од друга из парка, мирисно попут шумских
јагода преливених преко
домаћег путера и свеже испеченог хлеба.
"Љубавно ми се пишеш", рекох понесена
дрхтајима ледених плоча тамо негде где се
сунце одавно јогуни, не дајући капима да
слабост покажу.
Дишеш ми се љубавно, док бирам полудраго
камење од чијих ћеш почетних слова
сазидати кућу за све птице којима је лет
измакао.
И живиш ми се, љубавно, на ободу шуме
чаралице што једном у столет стељу за бездомнике
љубави маховином опшива, и жбун игличасти у
паперје преметне сваки пут кад нам се прсти
под корњем његовим случај(но) (за)калеме.
