Ničem iz tvojih potajnih
prstiju na rubovima predgrađa,
crnim se pod noktima gozbim jer,
skromnost su vrlinom osioni
proglasili. Razlivam niz
retke pločnike snevanja sporo,
poput pogurene starice kojoj danas
nežnu reč niko udelio nije.
Sastajališta su naša međuprostor
izgrizene strasti što se duž
smrvljene sedmice prostire, umornoj
stonogi nalik koju, pukim slučajem,
niko nije nagazio.
A, tako bih te u sebemehove sabila,
da dahom tek celov oblikovati možeš,
i pod mašice ko žar zaprela,
da samo meni dar, oprljaj kože.
Putniče kroz nerazumljive slogove
uvek prisutnog jezičja, pod vratom mojim
bisernom su čežnjom veđe tvoje progovorile.
