Ничем из твојих потајних
прстију на рубовима предграђа,
црним се под ноктима гозбим јер,
скромност су врлином осиони
прогласили. Разливам низ
ретке плочнике сневања споро,
попут погурене старице којој данас
нежну реч нико уделио није.
Састајалишта су наша међупростор
изгризене страсти што се дуж
смрвљене седмице простире, уморној
стоноги налик коју, пуким случајем,
нико није нагазио.
А, тако бих те у себемехове сабила,
да дахом тек целов обликовати можеш,
и под машице ко жар запрела,
да само мени дар, опрљај коже.
Путниче кроз неразумљиве слогове
увек присутног језичја, под вратом мојим
бисерном су чежњом веђе твоје проговориле.
