Dug je put prešao jezik.
Od razboritosti u lomljavu i krš.
Haotični grč neogovora.
Utvare fraza i zgužvanih zavrzlama piruju.
Smog nesuvislih baljezganja.
Ova kakofonija traje.
Buka oslovljava bezdan.
Mislim o kraju. Prizivam kraj.
Šta činiti posle kraja?
Kraj je zabranjen u utočištu hobotnica.
Britkost sna daruje bistre potoke i udisaj tamjana.
Gledam poslednja nevina područja iz kojih niču
toksični galimatijasi.
Iz šizofrenije logosa budim se
na obale ne-govora.
U džepu čuvam lapis.
U uputstvu koje mi je tajno predato
piše da ga treba triput dobro protrljati.
A šta posle?
Čekati. Samo čekati.
Treba se privići na klimu
i naučiti šta je početak.
