Дуг је пут прешао језик.
Од разборитости у ломљаву и крш.
Хаотични грч неоговора.
Утваре фраза и згужваних заврзлама пирују.
Смог несувислих баљезгања.
Ова какофонија траје.
Бука ословљава бездан.
Мислим о крају. Призивам крај.
Шта чинити после краја?
Крај је забрањен у уточишту хоботница.
Бриткост сна дарује бистре потоке и удисај тамјана.
Гледам последња невина подручја из којих ничу
токсични галиматијаси.
Из шизофреније логоса будим се
на обале не-говора.
У џепу чувам лапис.
У упутству које ми је тајно предато
пише да га треба трипут добро протрљати.
А шта после?
Чекати. Само чекати.
Треба се привићи на климу
и научити шта је почетак.
