Bujaš kao lava spoznate paradigme. Staklo puca u skakutavom haosu nespoznatog trenutka. Tu si. Prosipam mlečne pesme po tvojim bedrima. Trzaji tela tragaju za ritmom, osetim kako se uvijaš i batrgaš da bi se zavukla u obalu i ćutala. Dugo kao napetost sonate pred krik prožimam dijagonalu žudnje novim slapovima. Oči su ti kriške pune duginih sokova. Iz pregnuća tvog tela smelo iskaču leptirovi. Osvrćem se za tananim purpurnim linijama koje ostaju za njima i stvaraju čudesne crteže. Obline predela prekriva svila talasa. Osetim da sam krst urezan u strast kože koja prlji prste.
