Бујаш као лава спознате парадигме. Стакло пуца у скакутавом хаосу неспознатог тренутка. Ту си. Просипам млечне песме по твојим бедрима. Трзаји тела трагају за ритмом, осетим како се увијаш и батргаш да би се завукла у обалу и ћутала. Дуго као напетост сонате пред крик прожимам дијагоналу жудње новим слаповима. Очи су ти кришке пуне дугиних сокова. Из прегнућа твог тела смело искачу лептирови. Осврћем се за тананим пурпурним линијама које остају за њима и стварају чудесне цртеже. Облине предела прекрива свила таласа. Осетим да сам крст урезан у страст коже која прљи прсте.
