Bavim se sobom,
tražim se u sebi,
drugog povredila ne bi
tek tako
da si „ulepšam“ dan,
nikog ni na šta
ne prisiljavam,
vodu na svoj mlin
ne teram,
svog brašna
dovoljno imam
za hlebove, za pogače,
makovnjače,
rezance, tarane...
Ne kradem Bogu dane
ne želim
da ijedna suza kane
zbog mog nemara
i propusta,
ne pričam
tek da bih hladila usta
i zarobljene reči
puštala iz grla van.
Svoje predivo raspedam
ne mrsim tuđe konce,
ne puštam niz vodu
brodolomce,
pružim i najgrđim
ruku
i onima što
mi staju na muku
kad god to mogu
pokažem lakši put,
a ja nogu pred nogu
gazim po putu svom.
Ne mešam novce
i ovce,
ni četveronožce
ni one na dve noge,
ne prozivam
baba - roge,
ni duhom uboge,
ne čačkam
lava
dok spava,
zaobiđem i zmijin svlak.
a kamoli zmiju
i opet me
iznenadi svak
ko se iz čista mira,
iz obesti, il nesvesti,
o mene očeše.
Saberem se,
pa shvatim
negde ga nešto
u njegovom jadu svrbi,
pa bi da i meni
prenese svoju šugu,
no to ne dopuštam
nijednom rugu,
već mu poželim
srećan put.
Puštam da me opelješe
i dobrovoljno dajem
i cicijama,
umišljenima,
uskogrudima,
nevaspitanima,
to kao da mi je
iz nekog razloga
ostavljeno u amanet,
otkud znam,
zašto se nadam
da će se u nekoj pustinji
možda ipak zaparložiti
nova pamet
i da bi iz tikve
moglo novo seme nikne
drugačije od bunike.
