Бавим се собом,
тражим се у себи,
другог повредила не би
тек тако
да си „улепшам“ дан,
никог ни на шта
не присиљавам,
воду на свој млин
не терам,
свог брашна
довољно имам
за хлебове, за погаче,
маковњаче,
резанце, таране...
Не крадем Богу дане
не желим
да иједна суза кане
због мог немара
и пропуста,
не причам
тек да бих хладила уста
и заробљене речи
пуштала из грла ван.
Своје предиво распедам
не мрсим туђе конце,
не пуштам низ воду
бродоломце,
пружим и најгрђим
руку
и онима што
ми стају на муку
кад год то могу
покажем лакши пут,
а ја ногу пред ногу
газим по путу свом.
Не мешам новце
и овце,
ни четвероножце
ни оне на две ноге,
не прозивам
баба - роге,
ни духом убоге,
не чачкам
лава
док спава,
заобиђем и змијин свлак.
а камоли змију
и опет ме
изненади свак
ко се из чиста мира,
из обести, ил несвести,
о мене очеше.
Саберем се,
па схватим
негде га нешто
у његовом јаду сврби,
па би да и мени
пренесе своју шугу,
но то не допуштам
ниједном ругу,
већ му пожелим
срећан пут.
Пуштам да ме опељеше
и добровољно дајем
и цицијама,
умишљенима,
ускогрудима,
неваспитанима,
то као да ми је
из неког разлога
остављено у аманет,
откуд знам,
зашто се надам
да ће се у некој пустињи
можда ипак запарложити
нова памет
и да би из тикве
могло ново семе никне
другачије од бунике.
