Ne dodirujte mi zemlju nečasnim rukama,
Ne zalivajte krvlju brazde, verom uzorane,
Ne učite me kako se žanje žito pravde.
Preci moji su mi učitelji.
Ne kažnjavajte me što imam Nebesku Srbiju,
To nebo se neće nepozvano razbežati.
Ljubomorno ga čuvam,
Oreol je mojih svetinja:
Studenice, Gračanice, Dečana, ...
Zar se mitovi oduzimaju i poklanjaju,
Zar se zaveštanje može brisati!
O, kako bi istorijsko pamćenje bilo jadno
Kada bi zbog hirovitog svojatanja bivalo
Čas staro, čas mlado.
Možda planirate da Alamo upišete
U čitanke balkanske,
Kad već naše drevne bitke ne uvažavate.
Kaubojsku razuzdanost na svome
Ranču krotite
Dok ne odrastete,
Dok se od mudrosti neba
I zemlje ne uplašite.
I od najjačeg biva jači.
Ostavite mi moju kosovsku zemlju.
Ne dodirujte je krvavim rukama!
