Не додирујте ми земљу нечасним рукама,
Не заливајте крвљу бразде, вером узоране,
Не учите ме како се жање жито правде.
Преци моји су ми учитељи.
Не кажњавајте ме што имам Небеску Србију,
То небо се неће непозвано разбежати.
Љубоморно га чувам,
Ореол је мојих светиња:
Студенице, Грачанице, Дечана, ...
Зар се митови одузимају и поклањају,
Зар се завештање може брисати!
О, како би историјско памћење било јадно
Када би због хировитог својатања бивало
Час старо, час младо.
Можда планирате да Аламо упишете
У читанке балканске,
Кад већ наше древне битке не уважавате.
Каубојску разузданост на своме
Ранчу кротите
Док не одрастете,
Док се од мудрости неба
И земље не уплашите.
И од најјачег бива јачи.
Оставите ми моју косовску земљу.
Не додирујте је крвавим рукама!
