 | Katarina Kostić | |
| |
detail from: Pixabay
Oproštaj sa mamom 1989.
Poslednji treptaji izbledelog zlata
na novembarskom nebu. Lišće se
odvaja od krošnje. Piruete
ogrnute žutim sjajem
nostalgično dodiruju zemlju
i umiru. To drvo, u pozlaćenoj
jesenjoj odeždi, u kontrastu
sa kamenom obalom Ontarijskog jezera
i zamagljenom belinom najvišeg tornja,
vratilo mi je sve moje daljine
i osunčalo moje ponore.
Dvokrake grane
Kao snažne ruke uprte u nebo,
Obgrlile žute hrizanteme
Što sam ih u decembru
Položila
U Beogradu,
Na Topčiderskom groblju.
Moja mama se radovala
sunčevim zracima
i moje misli obavijala je njima.
Sijaju mi sećanja, od najranijih
(mama je volela da me oblači
u žute haljine) do poslednjeg pozdrava
radosnog letnjeg jutra:
s osmehom i blagorodnim rečima
ispratila me je na Gazimestan.
Nema više zlata u vazduhu.
