 | Катарина Костић | |
| |
детаљ слике: Pixabay
Опроштај са мамом 1989.
Последњи трептаји избледелог злата
на новембарском небу. Лишће се
одваја од крошње. Пируете
огрнуте жутим сјајем
носталгично додирују земљу
и умиру. То дрво, у позлаћеној
јесењој одежди, у контрасту
са каменом обалом Онтаријског језера
и замагљеном белином највишег торња,
вратило ми је све моје даљине
и осунчало моје поноре.
Двокраке гране
Као снажне руке упрте у небо,
Обгрлиле жуте хризантеме
Што сам их у децембру
Положила
У Београду,
На Топчидерском гробљу.
Моја мама се радовала
сунчевим зрацима
и моје мисли обавијала је њима.
Сијају ми сећања, од најранијих
(мама је волела да ме облачи
у жуте хаљине) до последњег поздрава
радосног летњег јутра:
с осмехом и благородним речима
испратила ме је на Газиместан.
Нема више злата у ваздуху.
