Kažeš putuješ i pišeš.
Blago tebi, ko to ne bi voleo?
Vidim, otac ti u bašti
kreše granje, a ne bi trebao,
nije baš nekog zdravlja.
Šta te briga za granje
i kad će plata.
Uvek ima ko da doda.
Ništa novo, za ovo vreme.
Uz espreso, sediš u kafiću
glavne ulice, kao smišljaš novu priču.
Priča promiče, ne gleda te.
Danas ćeš na izložbu, čak u Beograd,
onako, začas, za svoju dušu.
Duša se izgubila, odavno.
Samo ti piši tvoje fantazije,
umetnost nas zarazila.
Možda će doći neko
još novije vreme,
kada će od nje moći
i da se živi i putuje.
A možda će ti mlađi dodavati
da odsanjaš svoje snove
kad iznemognu ovi sadašnji.
I nisi ti ništa posebna.
Ne mislim po fantazijama
i pisaniji, svako ima svoju.
Svi se na svoj način lečimo.
Samo neka se piše.
