Кажеш путујеш и пишеш.
Благо теби, ко то не би волео?
Видим, отац ти у башти
креше грање, а не би требао,
није баш неког здравља.
Шта те брига за грање
и кад ће плата.
Увек има ко да дода.
Ништа ново, за ово време.
Уз еспресо, седиш у кафићу
главне улице, као смишљаш нову причу.
Прича промиче, не гледа те.
Данас ћеш на изложбу, чак у Београд,
онако, зачас, за своју душу.
Душа се изгубила, одавно.
Само ти пиши твоје фантазије,
уметност нас заразила.
Можда ће доћи неко
још новије време,
када ће од ње моћи
и да се живи и путује.
А можда ће ти млађи додавати
да одсањаш своје снове
кад изнемогну ови садашњи.
И ниси ти ништа посебна.
Не мислим по фантазијама
и писанији, свако има своју.
Сви се на свој начин лечимо.
Само нека се пише.
