 | Branka Zeng | |
| |
Napisaću reči usnama…
dodirima, a pogledom,
prekriću ravnicu i postaću.
Reka, koja ponire u dubine
napajajući korene života.
Upiću se u skrivene puteve,
onako rasuta u kapljicama
biću pokretač Tvojih čula.
Budiću ih ispisanim…
onako, kao pismo…
… dok čitaš, ostavlja trag,
blagi osmeh, od kog oči blistaju,
u iščekivanju sledećih…
nanizanih u kazivanju…
Biću vir u koji ćeš nestati,
a ja… Tebi, tok svoj ću prepustiti…
Ponovnim rađanjem biću Reka.
Na Tvojim grudima odmarati
u senci, tvojim dlanovim pokrivena.
