 | Бранка Зенг | |
| |
Написаћу речи уснама…
додирима, а погледом,
прекрићу равницу и постаћу.
Река, која понире у дубине
напајајући корене живота.
Упићу се у скривене путеве,
онако расута у капљицама
бићу покретач Твојих чула.
Будићу их исписаним…
онако, као писмо…
… док читаш, оставља траг,
благи осмех, од ког очи блистају,
у ишчекивању следећих…
нанизаних у казивању…
Бићу вир у који ћеш нестати,
а ја… Теби, ток свој ћу препустити…
Поновним рађањем бићу Река.
На Твојим грудима одмарати
у сенци, твојим длановим покривена.
