Noćas sam s tobom crvene božure
pored mutne Bistrice brala.
Sa neba na nas padale su latice belog
iz ruku duša koje nisu našle spokoja.
U travi čuo se šapat davnih ljubavnika,
sa puta dopirao je topot konjanika
kao iz pesama Hikmeta Nazima.
Dok su kapi mistične kiše bojile nam lica
tvoje oči su melem za dušu iskrile
i nekom prokletom sinergijom
tvoj vreli dah se na mojim zrelim usnama
u skerletne kapi rose pretvarao.
Sve je bilo nestvarno osim noći,
osim našeg plača i blagoslova gospodnjeg.
Sada znam da si i ono što jeste i ono što nije.
Da si modra zora moje pitome smrti
i bolni sumrak svoje odlazeće mladosti;
da si zaustavljeni glas primordijalnog krika,
odbegli san o punoći zaspalog angela
koji se umorio od prevelike žudnje
i poželeo da počine na mom ramenu.
