Ноћас сам с тобом црвене божуре
поред мутне Бистрице брала.
Са неба на нас падале су латице белог
из руку душа које нису нашле спокоја.
У трави чуо се шапат давних љубавника,
са пута допирао је топот коњаника
као из песама Хикмета Назима.
Док су капи мистичне кише бојиле нам лица
твоје очи су мелем за душу искриле
и неком проклетом синергијом
твој врели дах се на мојим зрелим уснама
у скерлетне капи росе претварао.
Све је било нестварно осим ноћи,
осим нашег плача и благослова господњег.
Сада знам да си и оно што јесте и оно што није.
Да си модра зора моје питоме смрти
и болни сумрак своје одлазеће младости;
да си заустављени глас примордијалног крика,
одбегли сан о пуноћи заспалог ангела
који се уморио од превелике жудње
и пожелео да почине на мом рамену.
