 | Bogdan Miščević | |
| |
Čemu te ruže što vidiš,
i što prolaze sa govorom pepela
i šumom mora?
One što danju svetle
a noću se zaključavaju u svoje svetle muskule.
Dodirneš li ih kao da si na uroke nagazio.
Čemu te užarene ruže što vidiš,
i što često nadiru kroz naše tkivo.
I kroz naša sećanja!
Dali da ga oplode svojim ognjem,
i opojnim mirisom zore
Kad iz njih govore prašume
jednim egzotičnim jezikom bilja
A njihove nam zveri smerno u krvotoku plove.
Čemu te užarene ruže što sanjavaš,
čemu taj miris njena pepela?
Nagaziš li na njih,
za potiljkom će ti se ovaploditi.
Čemu te ruže, čemu te ruže kad znamo
Da se jedino u njih možemo kleti
i sa njima objasniti našu boljku
Sa njima spavati,
sa njima dokazati svoje poreklo i svoju obznanu
Hraniti se njinim kiseonikom
Od njine zvučne kristalizacije, od njinih plodova
Od njine noći stvoriti dan.
Svet se za svetom otvara
kao latice ove užarene ruže smisla
U njihovo telo se zatvaram
sa nadom da će jedino ono
Moći razumeti moju boljku.
O slatka ružo i telo moje zaspalo u tvojoj stabljici
I snovi moji koji će buknuti iz tvoje semenke.
