 | Богдан Мишчевић | |
| |
Чему те руже што видиш,
и што пролазе са говором пепела
и шумом мора?
Оне што дању светле
а ноћу се закључавају у своје светле мускуле.
Додирнеш ли их као да си на уроке нагазио.
Чему те ужарене руже што видиш,
и што често надиру кроз наше ткиво.
И кроз наша сећања!
Дали да га оплоде својим огњем,
и опојним мирисом зоре
Кад из њих говоре прашуме
једним егзотичним језиком биља
А њихове нам звери смерно у крвотоку плове.
Чему те ужарене руже што сањаваш,
чему тај мирис њена пепела?
Нагазиш ли на њих,
за потиљком ће ти се оваплодити.
Чему те руже, чему те руже кад знамо
Да се једино у њих можемо клети
и са њима објаснити нашу бољку
Са њима спавати,
са њима доказати своје порекло и своју обзнану
Хранити се њиним кисеоником
Од њине звучне кристализације, од њиних плодова
Од њине ноћи створити дан.
Свет се за светом отвара
као латице ове ужарене руже смисла
У њихово тело се затварам
са надом да ће једино оно
Моћи разумети моју бољку.
О слатка ружо и тело моје заспало у твојој стабљици
И снови моји који ће букнути из твоје семенке.
