Telo mi povraća
svaku svoju reč.
Ja gledam te
dok gledah tebe.
Svako pretvaranje kao izgovor.
Zašto mi breme ramenom miluješ?
Kad postojati ne umemo
dok licem naspramno postojimo.
Jednostrani aršin za prećutati, otvoreni svetovi za potop i pokolj po znaku, redu i plemena vremena.
I reč gubi svoju dubinu, utroba se porađa u sopstvenom viru, sam gledam u slepa lica i svojim otvaram ramove krajeva.
Ovih naših zajedničkih,
zbog kojih postajem otrovane vode kap
koja preliva čašu,
zbog koje drhtajem zatreperim
i nagrnem krvotoka tok.
Prikrivaš, sakrivaš, tajiš, prećutkuješ, ućutkuješ a ja sam davno video sve.
Taj pogled u stranu,
poznat mi je taj muk.
Ja neću da se borim, suprotstavljam, tebi u inat linije da pružam.
Ti na trošnim nogama stojiš, ti u dvostrukom moru uranjaš, ti na rečima pobedu maske nosiš,
ti na opravdanju istinu besmisla priznaješ.
Tvoj teret razumem, osećam.
Ne prepoznaješ to.
Ponekad,
zabolim iz dubine nečega rastrzanog, što neki nazvaše dušom, koja sve vreme moli,
a još uvek plače.
Ja bih da odmorim dušu..
