Тело ми повраћа
сваку своју реч.
Ја гледам те
док гледах тебе.
Свако претварање као изговор.
Зашто ми бреме раменом милујеш?
Кад постојати не умемо
док лицем наспрамно постојимо.
Једнострани аршин за прећутати, отворени светови за потоп и покољ по знаку, реду и племена времена.
И реч губи своју дубину, утроба се порађа у сопственом виру, сам гледам у слепа лица и својим отварам рамове крајева.
Ових наших заједничких,
због којих постајем отроване воде кап
која прелива чашу,
због које дрхтајем затреперим
и нагрнем крвотока ток.
Прикриваш, сакриваш, тајиш, прећуткујеш, ућуткујеш а ја сам давно видео све.
Тај поглед у страну,
познат ми је тај мук.
Ја нећу да се борим, супротстављам, теби у инат линије да пружам.
Ти на трошним ногама стојиш, ти у двоструком мору урањаш, ти на речима победу маске носиш,
ти на оправдању истину бесмисла признајеш.
Твој терет разумем, осећам.
Не препознајеш то.
Понекад,
заболим из дубине нечега растрзаног, што неки назваше душом, која све време моли,
а још увек плаче.
Ја бих да одморим душу..
