(Sedmica)
– U dane vikenda poslovne vesti uvek donose nelagodu. Bile pozitivne ili negativne, informacije koje ti pristižu vezane za delatnost kojom se baviš i od čega živiš, predstavljaju ometanje postavljene, praksom potvrđene teze o odmoru, nakon radne nedelje – pričala je sebi u bradu, bodreći se da ne podlegne jezi ubrzanog titraja kože i peckanja u stomaku, u strahu pomešanih osećanja neplaniranih za ovo popodne, koje su je obuzimali. Štedela je sebe, od svega. Tvorila je sebe, po drugi put, uvek kada je osetila da ljudi oko nje nisu dobri i da virus zlobe, zavisti, nerazumevanja kreće u nju. Svako nagrizanje rđe čovečjeg dobrog, kao puta da se udalji od čoveka, prepoznavala je. Skladišta za takva osećanja bili su radni dani. Neradni dani nisu stvarani za bavljenje poslom, ali posao jeste stvoren da nam je uvek pod kožom. Nikada nije volela da vikendom priča o radu, svom ili tuđem. Zaključke vikendom nije donosila upletena u dijalog. Čovek je apsolutno čist, samo ako je sâm. – Samo, kada je sâm – ponavljala je. Svoju je samoću gradila na skeletu opravdanja veri, u više ciljeve. Danas je, poslom upregnuta, bila prinuđena da prisustvuje vanrednoj sednici Nastavničkog veća škole. Osnovne škole. Najčuvenije osnovne škole u Beogradu.
– Kako tretirati vest – pitala se – informaciju koju primiš pred Gospodnji dan, koja se tiče kreiranja sopstvene budućnosti? Ima li doista potrebe uživati, reagovati na prvo uverenje da će od sutra sve biti drugačije, bolje? Koliko je dozvoljeno likovati sopstvu? Prekomerna doza uzbuđenja mi ne priliči. Na radost sam zaboravila, u prostranstvu sreće sebe ne prepoznajem – mislila je.
Kupila je „Politiku“, ne zbog „Politike“. Novine ne čita. Kupila je subotnji „Politikin“ kulturni dodatak.
Uskim drvenim stepenicama pela se na šesti sprat, do svoje iznajmljene garsonjere, u staroj zgradi elitnog kvarta beogradskog istorijskog jezgra. Za nekoliko trenutaka, za par koraka, još jednom će, u momentu dok pali svetlo, shvatiti da nema nikoga u tih dvadeset osam kvadratnih metara da sa njome podeli sreću, za kriterijume ovozemaljske, uspešnog dana, u kome je sa svega trideset, svojih, godina, postala direktor škole, u kojoj je do danas bila samo nastavnica.
Od sutra će, uz malo veću platu, dobiti veliki broj novih neprijatelja i protivnika koje će pobeđivati trpeljivošću i ljubavlju utkanom u profesiju i posao, usavršavajući ih u čvrstu veru da postoji život bez konflikta, baš kao što je usavršila svoju malu garsonjeru, i nikoga u njoj.
Nikoga, sem subotnjeg „Politikinog“ kulturnog dodatka, kao jedinog prijatelja. Jedinog na putu, ka sebi.
