(Седмица)
– У дане викенда пословне вести увек доносе нелагоду. Биле позитивне или негативне, информације које ти пристижу везане за делатност којом се бавиш и од чега живиш, представљају ометање постављене, праксом потврђене тезе о одмору, након радне недеље – причала је себи у браду, бодрећи се да не подлегне јези убрзаног титраја коже и пецкања у стомаку, у страху помешаних осећања непланираних за ово поподне, које су је обузимали. Штедела је себе, од свега. Творила је себе, по други пут, увек када је осетила да људи око ње нису добри и да вирус злобе, зависти, неразумевања креће у њу. Свако нагризање рђе човечјег доброг, као пута да се удаљи од човека, препознавала је. Складишта за таква осећања били су радни дани. Нерадни дани нису стварани за бављење послом, али посао јесте створен да нам је увек под кожом. Никада није волела да викендом прича о раду, свом или туђем. Закључке викендом није доносила уплетена у дијалог. Човек је апсолутно чист, само ако је сâм. – Само, када је сâм – понављала је. Своју је самоћу градила на скелету оправдања вери, у више циљеве. Данас је, послом упрегнута, била принуђена да присуствује ванредној седници Наставничког већа школе. Основне школе. Најчувеније основне школе у Београду.
– Како третирати вест – питала се – информацију коју примиш пред Господњи дан, која се тиче креирања сопствене будућности? Има ли доиста потребе уживати, реаговати на прво уверење да ће од сутра све бити другачије, боље? Колико је дозвољено ликовати сопству? Прекомерна доза узбуђења ми не приличи. На радост сам заборавила, у пространству среће себе не препознајем – мислила је.
Купила је „Политику“, не због „Политике“. Новине не чита. Купила је суботњи „Политикин“ културни додатак.
Уским дрвеним степеницама пела се на шести спрат, до своје изнајмљене гарсоњере, у старој згради елитног кварта београдског историјског језгра. За неколико тренутака, за пар корака, још једном ће, у моменту док пали светло, схватити да нема никога у тих двадесет осам квадратних метара да са њоме подели срећу, за критеријуме овоземаљске, успешног дана, у коме је са свега тридесет, својих, година, постала директор школе, у којој је до данас била само наставница.
Од сутра ће, уз мало већу плату, добити велики број нових непријатеља и противника које ће побеђивати трпељивошћу и љубављу утканом у професију и посао, усавршавајући их у чврсту веру да постоји живот без конфликта, баш као што је усавршила своју малу гарсоњеру, и никога у њој.
Никога, сем суботњег „Политикиног“ културног додатка, као јединог пријатеља. Јединог на путу, ка себи.
