Približimo se svom srcu, u njemu je sav svet koji treba da zavolimo.
Za sve što znamo da je tu, ne tražimo na drugim mestima.
Kad nešto postoji, a nije nam se dalo, nećemo ga ni imati dok ga sami ne uzmemo!
Sve zavisi od nas, koliko, gde i kako delamo, delimo, vrednujemo, volimo sebe i druge. Romantika je samo deo maltera koji sve to povezuje.
Onaj ko prizna poraz nosi u sebi snagu pobede, jer nije potrošena u pobedničkom zanosu.
Svi smo pobedivi onoliko koliko priznajemo poraze.
Često u centru svog univer(a)zuma vidim dva vatrena kljuna okrenuta jedan prema drugom, dok između njih varniči plavičasta svetlost.
Čovek mora da se oslobodi onog što ga opterećuje.
Niko nije dovoljno sabran da bude svestan poraza nakon uverljive pobede.
Ego ne postavlja stvari na svoje mesto, on ih rastura, on nije karakter. Ego je struktura koja se uselila u karakter čoveka. Svaka struktura se dā rastaviti, odložiti na kosmičko smetlište.
Čovek ne treba da bude surov prema samome sebi, samim tim će i okolina biti pošteđena. Suočimo se sa stvarima onakvim kakva jesu.
Čovek koji traži da čuje istinu spremniji je da sluša laž.
Svaki čovek sâm suspenduje svoje misli, a i ko će drugi, kad su one samo njegove. Misli su žive, možemo ih privremeno zaustaviti, ali ih ne možemo sasvim prekinuti. One su sveprisutne u vakuumu između mašte, jave i sna.
Ljudi se toliko naviknu na laži da ih istina ponekad uopšte ne interesuje.
Laž se mora izmisliti, zatim zapamtiti, a nismo u stanju da je živimo, dok istinu treba samo živeti.
Sve više osećam da su nam zakoni nametnuti i da za pravim odgovorom tek treba tragati.
Mnoge stvari su nelogične, više liče na religiju nego na nauku.
Bulevar svetlosti
