Приближимо се свом срцу, у њему је сав свет који треба да заволимо.
За све што знамо да је ту, не тражимо на другим местима.
Кад нешто постоји, а није нам се дало, нећемо га ни имати док га сами не узмемо!
Све зависи од нас, колико, где и како деламо, делимо, вреднујемо, волимо себе и друге. Романтика је само део малтера који све то повезује.
Онај ко призна пораз носи у себи снагу победе, јер није потрошена у победничком заносу.
Сви смо победиви онолико колико признајемо поразе.
Често у центру свог универ(а)зума видим два ватрена кљуна окренута један према другом, док између њих варничи плавичаста светлост.
Човек мора да се ослободи оног што га оптерећује.
Нико није довољно сабран да буде свестан пораза након уверљиве победе.
Его не поставља ствари на своје место, он их растура, он није карактер. Его је структура која се уселила у карактер човека. Свака структура се дā раставити, одложити на космичко сметлиште.
Човек не треба да буде суров према самоме себи, самим тим ће и околина бити поштеђена. Суочимо се са стварима онаквим каква јесу.
Човек који тражи да чује истину спремнији је да слуша лаж.
Сваки човек сâм суспендује своје мисли, а и ко ће други, кад су оне само његове. Мисли су живе, можемо их привремено зауставити, али их не можемо сасвим прекинути. Оне су свеприсутне у вакууму између маште, јаве и сна.
Људи се толико навикну на лажи да их истина понекад уопште не интересује.
Лаж се мора измислити, затим запамтити, а нисмо у стању да је живимо, док истину треба само живети.
Све више осећам да су нам закони наметнути и да за правим одговором тек треба трагати.
Многе ствари су нелогичне, више личе на религију него на науку.
Булевар светлости
