Danas pošten i iskren svet najviše otima. Otima mir, krade ljubav, zatvara nadu, dodvorava se zlu, samo da bi se ono zaustavilo. Kada bi zlo stalo, skliznulo bi u ponor bez kraja i raspršilo se u neviđeno i nepostojano.
Raznose me bujice po koritima i rukavcima nepoznatih reka. Preko noći naši potoci postaše kanjoni Kolorada i još nekih vodenih beštija. Šta to bi? Došlo je vreme da se i od kapi kiše strahuje! Obećaše nam 21. vek pun svetlosti, slobode i mira, vek ljubavi, napretka i prosperiteta, vek bez ratova, bez bolesti i pošasti. Obećaše globalno selo u kom se svi poznajemo i u kom svako svakome treba da bude nadopuna, a pretvoriše se u vukove, hijene, krvoločne zveri kakvih nije bilo ni na dvoru Kublaj-kana. Probudiše uspavanog medveda u njegovom najlepšem snu, dok je snevao o miru koji se tako teško sreće.
Zaveslaše galije carske, uplašiše konje Svetog Ilije, zvezda potera meseca, kuku i motiku digoše na jadnog seljaka, pustinjaka i sirotinju koja nije ni znala da bude ništa drugo nego biračko telo u rukama belosvetskih hohštaplera. Ćuti, Svete! Ćuti i ne talasaj, jer do grla je došlo! Neka nam u ćutanju čista misao sazri, ona uvek ima načina da oživi!
Bulevar svetlosti
