Ti i ja se više ne volimo, to je trenutno jedina istina, poštujemo jedno drugo, stalo nam je, ali nismo jedno za drugo. Samo cedimo ono što više ne može da se iscedi. Borimo se za nešto za šta se više ne vredi boriti. Iako je nekada bilo nečega, a bilo je, sada je utihnulo. Iako smo nekada nešto osećali, a osećali smo, sada ne osećamo. Naš trenutni odnos više je beg od samoće nego istinska privlačnost. Ako se još volimo, onda se volimo kao prijatelji, kao brat i sestra, nekad kao dve sestre, ali ne kao momak i devojka...
Ukoliko naša veza nastavi da se razvija u ovom pravcu pretvorićemo se u dve olupine nasukane na pučinu vremena koja nas, ako se ne razdvojimo i ne promenimo tok, neminovno čeka. Ti se plašiš mene i moje reakcije, ja tebe, tvoje reakcije, kao i reakcije celoga sveta…
Žao mi je, izvini, ali prosto ne želim više da kopam sebi rupu iz koje sutradan neću moći da izađem. Ne mogu sebi da natovarim na vrat sve one obaveze koje neću moći da podnesem. Premladi smo, mada nisu problem samo godine koje nemamo, problem su i godine koje smo izgubili i koje ćemo tek da izgubimo ukoliko ne prekinemo ovu moru koja nas sve više pritiska…
Ne kažem da je bilo loše, daleko od toga, bila si mi najbolja do sada, ali, iskreno, i jedina. Ne mogu lepotu mora da merim samo po jednoj plaži. Ne mogu vedrinu proleća da udišem samo sa jednog cveta. Ne mogu prirodu žene da tumačim samo po tebi i po tvojoj priči. Ne mogu, izvini... Tamo dole, na ulici, u gradu, svuda oko nas, postoji neki sasvim drugi svet, vladaju neka sasvim druga pravila kojih smo ostali uskraćeni dok smo se bavili jedno drugom. Svet koji tek treba da upoznamo i da ga zavolimo, kao i on nas…
Ti očekuješ da ti se već sada otvorim do kraja i da ti se bezrezervno prepustim, da ludim i trčim za tobom – da se prepustim zanosu koji ne osećam, da se prepustim ljubavi koje je sve manje, da pričam ono u šta ne verujem… Sve je to lažno, prazno, potrošeno, u trenucima dok lažem tebe lažem i sebe. Kako da ti kažem da te više ne volim, da mi se ne sviđaš, da te odavno ne doživljavam kao svoju devojku, a kamoli kao buduću ženu?! Dok spavamo zajedno uvek zamišljam neku drugu, imitiram ono što ti zoveš ljubav… Kako da ti objasnim da je naš odnos sveden na dobro utreniranu naviku, rutinu, na jednu gnusnu laž koja se svakoga dana sve više ponavlja, jer su naspram toga, navodno, samo strah, beznađe i beskrajna usamljenost…
A nisu, naravno da nisu, to smo oboje izmislili kako bismo što duže zadržali jedno drugo…
Znam, do juče sam se ponašao drugačije, pričao sam nešto sasvim drugo – pa šta?! Juče je bilo juče, sve se menja, mi se menjamo – do juče sam bio klinac kome je trebala samo devojka, više kao seksualni objekt nego kao ličnost, dok sam sada čovek kome treba i devojka i žena i prijatelj u jednoj osobi. A ti to svakako nisi. Ili jesi, ali ne i za mene…
Dugo smo zajedno, predugo. Tri zajedničke godine, naročito u mladosti, su okean koji retko ko uspe da prepliva. Mi jesmo, i to hiljadu puta, i to milion puta, ali šta sada?! Da plivamo i dalje, dok se ne udavimo gubeći iz vida i obalu i sebe na toj obali, ili da razdvojeni tražimo neke nove svetove krojene po našoj meri.
Ili sami da ih skrojimo?!
Stvarno ne želim da te povredim, stalo mi je do tebe više nego do bilo koga drugog, ali stalo mi je i do sebe?! Postoji i nešto drugo osim nas i naše veze… Postoje neki drugi ljudi koje smo zapostavili, neka mesta na koja dugo nismo išli, a i mesta za koja uopšte i ne znamo da postoje. Umesto da se otvorimo, da krenemo ka nečemu drugačijem, boljem, mi se sebično čuvamo i vrtimo u krug – za koga?! Zašto?! Prolazi nam život u jeftinim izjavama ljubavi u koje ni ti ni ja više ne verujemo. Naša veza se pretvorila u bezveznu imitaciju nečega što samo sa strane podseća na normalan odnos. A nije. Oboje to dobro znamo…
Večeras je još jedna noć u kojoj treba, po ko zna koji put, da odigram ulogu velikog ljubavnika, da izgovorim ponovo sve one reči koje očekuješ, da ponovim sve one pokrete do kojih ti je stalo, na koje si navikla… Ali ne mogu. Neću. Muka mi je. Dosta mi je svega. Navodno padaš u trans čim te dodirnem, znam da foliraš, dok bih ja doživeo pravi trans kada bih uspeo da pobegnem. Ponašaš se kao da sam ja jedini muškarac na svetu, kao da samo ja mogu da te zadovoljim i usrećim. Dobro znaš da nije tako, a ponašaš se kao da je tako i da ne može nikako drugačije…
Ubeđen sam da i sama više, nakon svega, ne veruješ u to, nego se prosto plašiš da mi kažeš ono što osećaš… Ponekad, dok te slušam, imam utisak kao da ne postoji ništa drugo na ovoj kugli zemaljskoj osim ovog našeg. Shvati, da smo mi samo jedan osrednji par, ništa naročito - niti srećniji, niti nesrećniji od drugih?! Naša jedina prednost je mladost koja nas i dalje čuva od svega. Ali ta prednost, ukoliko je ne iskoristimo na pravi način, biće, kasnije, naš najveći nedostatak?!
Zaista smo otišli predaleko – sve se više osećam kao nezreli matorac pored tebe, što svakako nisam, a ne kao zreli klinac, što već jesam. Sve počinjem da posmatram sa strane, kroz rešetke, zatvoren u nevidljivom kavezu koji smo sami sebi skrojili. Ovo što mi imamo nije veza nego zatvor satkan od ljubomore, laži i nepoverenja. Hiljadu puta do sada si mi prećutno rekla da nema nazad. Plašiš me svakodnevno brakom, decom, planovima za budućnost…
Čime ja tebe da uplašim?!
Kažeš mi da se boriš za nas?! Hvala ti, ali treba da se boriš i za druge?! Nismo mi centar sveta, iako me u to godinama uporno ubeđuješ. Vučeš me u malograđanštinu najstrašniju, vučeš me u ono, od čega, otkako znam za sebe, svim silama bežim. Već sada, u ovim godinama, mi pričaš o kupovini stana u centru grada, o otvaranju butika i solarijuma, o svadbi i zvanicama, već si isplanirala sve, svaki detalj – samo nisi isplanirala kako i mene da ubediš u sve to?!
Već sada planiraš, petkom, da idemo kod tvojih na ručak, subotom sa tvojima negde na večeru, a nedeljom, za promenu, opet tamo gde tvoji kažu…
Odavno si proslavila punoletstvo, nisi više klinka, ali bez obzira na sve to – kao da sam i sa tvojim roditeljima u vezi, a ne samo sa tobom. Oni određuju gde ćemo da idemo, šta ćemo da radimo, kada ćemo da spavamo i da li ćemo uopšte da spavamo…
Žao mi je, ali život nije samo ono što vidiš, samo ono što ti je pred očima, već i ono što zamišljaš, čitaš, usvajaš od drugih. Život nije samo ono što kažu tvoji, posebno tvoja majka, već i ono što kažu svi ljudi ovoga sveta?! Ako su se tvoji ostvarili u svom poslu, zaradili neki novac, ne znači da su se ostvarili i u životu?! Ako su se obezbedili materijalno ne znači da su se obezbedili u svemu?! Ćale ti je skriveni alkoholičar, keva ti spava sa kim god stigne osim sa njim?! Dok ste zajedno, podrazumeva se, oni sve to prikrivaju, glume savesne roditelje, pričaju ti bajke na koje ti nasedaš, kupuju te na sve moguće načine, korumpiraju… Daju ti sve ono što sama treba da osvojiš?! Zašto to dozvoljavaš?! Zar nisi sposobna sama da se izboriš za sebe?! Oni treba da ti budu odskočna daska, kamen temeljac, samo jedan motiv u moru motiva, a ne konačan cilj i smisao tvog postojanja…
Sve ti to uostalom znaš i sama, koliko si mi samo puta to do sada rekla, ali nikako nešto da promeniš...
Već sada me teraš, naučila si od njih, da se svima smešim, guraš me laktom kada izgovorim nešto što drugi ne žele da čuju, siliš me da se ponašam pred ljudima kao da sam uvek srećan, a nisam, niko nije. Prosto ubijaš u meni ono najbolje što imam - prkos, neustrašivi prkos, neuhvatljivu buciju reči koja me progoni, od koje ću možda nekada i da živim, ali definitivno neću da pobegnem. Ubijaš u meni vapaj za slobodom koji jedino ti ne vidiš i nazivaš to mojim prolaznim hirom. Pričaš mi kako će tvoj tata da me obezbedi, da mi pronađe posao, plati specijalizaciju u inostranstvu. Pričaš mi da će da napravi čoveka od mene, kao da sam sada pulučovek, ili šta već?!
Nemaš pojma koliko me vređaš time, imam utisak kao da sam ja, ili moji roditelji, manje vredni od tvojih. A nisu, bar nisu meni…
Ako i postoji, negde, moja krivica, kriv sam zato što ti sve ovo nisam rekao ranije, ali koliko god da se plašiš ti – toliko se plašim i ja. Ako ne i više… Ni sa kim nisam raskidao u životu, ni sa kim nisam bio ni tri minuta u vezi, osim sa tobom, a kamoli tri godine. Postala si deo mog identiteta, deo moje ličnosti, svaki moj dan započinje i završava se sa tobom, sve sam podredio tebi. Ipak, sve ono što sam nekada nazivao prednostima, sada su samo nedostaci, sve ono što mi je davalo volju za životom, sada me samo koči i ne dozvoljava mi da se razvijam dalje...
A moram, jer mi nema druge…
Stvarno si mi draga. Dobra. Ponekad čak i predobra, prosto se uplašim šta si sve spreman da uradiš za mene… Ali ima još milion takvih. Istih. Identičnih. Kao da si sišla sa neke savremene fabričke trake – jeste sve to savršeno doterano kada se posmatra sa strane, deluje sve kao da je bez greške smišljeno, ali nema spontanosti, nema iskrenosti, sve je naučeno, unapred isplanirano. U stanju sam da predvidim svaki tvoj pokret, svaku tvoju reč, znam šta te raduje, šta te plaši, znam apsolutno sve o tebi, samo ne znam kako da se rastanemo, a da te to previše ne zaboli?!
A i tri godine su isuviše dug period da bi neko od nas tek tako mogao da ode. A neko će svakako morati…
Svi tvoji planovi, sve što me teraš i sve što mi pričaš – vuku na prosek, na odvratan prosek od koga toliko dugo bežim. To ne bi bio nikakav problem da smo prijatelji, ali mi nismo sami prijatelji. To ne bi bio nikakav problem da i ja sve to želim, ali ne želim. Naprotiv. Zbog tebe sam primoran da živim dva života. Jedan bogat, unutrašnji, nasamo sa sobom, sa svim onim stvarima koje me raduju, oplemenjuju i drugi, lažni, nazovi društveni, sa tobom?!
Još mi usput naglašavaš kako treba da živimo kao sav normalan svet?! A kada mi kažeš ko je za tebe sve normalan – onda se zapitam da li sam ja uopšte normalan što sam i dalje sa tobom…
Zaista su čudne te veze kada bežeći iz kaveza samoće upadneš u još veću zamku emotivne zavisnosti iz koje nikako ne možeš da pobegneš. Kada svakoga dana moraš da se ponašaš po nekakvim pravilima, da izjavljuješ ljubav, da glumiš uzornog momka… Kada nemaš nikoga pored sebe trudiš se da pronađeš nekoga, bilo koga, a kada ti se konačno to desi, kada se taj neko pojavi, onda moliš Boga za samo jedan jedini dan samoće. Primoran si da pišeš na stotine poruka dnevno, da pripremaš iznenađenja, da razmišljaš o njenim prijateljima, roditeljima…
Teško je sve to, preteško, opterećuje te, pa i košta u svakom smislu te reči…
Iako mi se u prvom momentu učinilo da si posebna, nestvarno lepa, onako energična, hrabra, svoja – ti si ipak bila samo kraktokorčni lek mojoj beskrajnoj usamljenosti koja me je tada preplavila?!
No, u međuvremenu, ti si već isplanirala svoj život sa mnom, ubedila si sebe – “samo ja i niko drugi”?! I još očekuješ, pored svega, da ti kažem ono sudbonosno “da” i tvoji će sve da nam srede?! Sve ćemo da dobijemo na tacni, sve, sve, sve… Ali šta da radim sa tim?! Šta će mi?! Još nisam stigao ni da poletim, da kažem svetu sve ono što imam, a već treba da brinem o tvojoj porodici, familiji, o njihovom ne znam kakvom poreklu, da te volim i ubeđujem svake noći u našu, navodno, nestvarnu ljubav koju samo mi imamo…
A odavno je već nemamo…
U prvom momentu smo bili dobri, najbolji jedno drugom – znali smo da damo sve ono što nam treba, a realno nam i nije trebalo puno?! A šta sada?! Gde sada?! Gledamo se svake večeri, ležimo jedno pored drugog, pričamo zaludne priče, davimo se istim sadržajima i apsolutno nemamo ideju šta bismo mogli da promenimo… Čim se malo pomerim u stranu ti me tražiš rukom da vidiš gde sam. Ti si verovatno zadovoljna onim što imaš?! Niti očekuješ, niti ti treba nešto više?! I ponekad je zaista divno biti deo tvog sveta – sve je dato u dve jasne boje, crno belo, jednolinijski, nema pobune, nema kritike. Čim neko ume da priča, da sastavi dve rečenice, on je za tebe pametan. Čim neko ume da se obuče podrazumeva se da je lep. Čim neko nosi skupa odela znači da je bogat. Čim neko putuje on je samim tim kulturan…
Ne volim tu jednostranost, ubija me, razara, nervira - sve drugarice su ti takve, ako ne i gore. Na okupu ste još iz osnovne škole. Na isti način se oblačite, smejete, pričate, verovatno na isti način vodite i ljubav. Sve bolesno isto, sve tragično dosadno preko svake mere…
Ne mogu, jednostavno ne mogu to više da podnesem…
Najgore mi je kada me hvališ kao ljubavnika, prosto se naježim od tolikih neistina. Da se bar trudim oko tebe, da ti nešto dajem, pa i da ti poverujem… Ležimo tako satima goli a ti mi pričaš koješta, pokušavaš da me pridobiješ prvo planovima za život, pa onda i tvojim telom… Ništa ti ne verujem, a uglavnom te i ne slušam. Najlakše mi je da te ućutkam poljubcem, jedinim legalnim sredstvom u tom trenutku, pa nastavljamo dalje dok se ne uspavamo…
Vođenje ljubavi, u našem slučaju, dođe nam kao ispijanje alkohola – radimo dok možemo, dok se neko od nas prvi ne uspeva, pa onda ponovo. Oba nam služe samo da se ispraznimo i zaboravimo, bar na trenutak, realnost. Dobro, sve to može da bude i lepo, i prelepo, ali da bismo uživali u bilo čemu drugom moramo, najpre, da uživamo u životu i da budemo načisto sa sobom. A mi to definitivno nismo. Ni ti, ni ja…
Mesecima unazad razmišljam kako da se izvučem, kako da pobegnem, kako sve ovo da ti kažem u lice?! A ne mogu… Dok te gledam onako pospanu, sanjivu, polugolu u krevetu, uljuljkanu u tvoj savršeno slatki život - uplašim se?! Nema izazova, nema ničega, samo pažnja usmerena na nešto nevažno, krajnje sebično, lično, na život gde se samo konzimira, a ništa ne stvara?! Život gde je svaki dan unapred isti. Odnos gde se sve unapred zna…
Stvarno ne mogu više, niti da ti pišem, niti da budem sa tobom, niti da te volim, izvini, ali stvarno ne mogu…
Žao mi je, ne mogu…
