Ти и ја се више не волимо, то је тренутно једина истина, поштујемо једно друго, стало нам је, али нисмо једно за друго. Само цедимо оно што више не може да се исцеди. Боримо се за нешто за шта се више не вреди борити. Иако је некада било нечега, а било је, сада је утихнуло. Иако смо некада нешто осећали, а осећали смо, сада не осећамо. Наш тренутни однос више је бег од самоће него истинска привлачност. Ако се још волимо, онда се волимо као пријатељи, као брат и сестра, некад као две сестре, али не као момак и девојка...
Уколико наша веза настави да се развија у овом правцу претворићемо се у две олупине насукане на пучину времена која нас, ако се не раздвојимо и не променимо ток, неминовно чека. Ти се плашиш мене и моје реакције, ја тебе, твоје реакције, као и реакције целога света…
Жао ми је, извини, али просто не желим више да копам себи рупу из које сутрадан нећу моћи да изађем. Не могу себи да натоварим на врат све оне обавезе које нећу моћи да поднесем. Премлади смо, мада нису проблем само године које немамо, проблем су и године које смо изгубили и које ћемо тек да изгубимо уколико не прекинемо ову мору која нас све више притиска…
Не кажем да је било лоше, далеко од тога, била си ми најбоља до сада, али, искрено, и једина. Не могу лепоту мора да мерим само по једној плажи. Не могу ведрину пролећа да удишем само са једног цвета. Не могу природу жене да тумачим само по теби и по твојој причи. Не могу, извини... Тамо доле, на улици, у граду, свуда око нас, постоји неки сасвим други свет, владају нека сасвим друга правила којих смо остали ускраћени док смо се бавили једно другом. Свет који тек треба да упознамо и да га заволимо, као и он нас…
Ти очекујеш да ти се већ сада отворим до краја и да ти се безрезервно препустим, да лудим и трчим за тобом – да се препустим заносу који не осећам, да се препустим љубави које је све мање, да причам оно у шта не верујем… Све је то лажно, празно, потрошено, у тренуцима док лажем тебе лажем и себе. Како да ти кажем да те више не волим, да ми се не свиђаш, да те одавно не доживљавам као своју девојку, а камоли као будућу жену?! Док спавамо заједно увек замишљам неку другу, имитирам оно што ти зовеш љубав… Како да ти објасним да је наш однос сведен на добро утренирану навику, рутину, на једну гнусну лаж која се свакога дана све више понавља, јер су наспрам тога, наводно, само страх, безнађе и бескрајна усамљеност…
А нису, наравно да нису, то смо обоје измислили како бисмо што дуже задржали једно друго…
Знам, до јуче сам се понашао другачије, причао сам нешто сасвим друго – па шта?! Јуче је било јуче, све се мења, ми се мењамо – до јуче сам био клинац коме је требала само девојка, више као сексуални објект него као личност, док сам сада човек коме треба и девојка и жена и пријатељ у једној особи. А ти то свакако ниси. Или јеси, али не и за мене…
Дуго смо заједно, предуго. Три заједничке године, нарочито у младости, су океан који ретко ко успе да преплива. Ми јесмо, и то хиљаду пута, и то милион пута, али шта сада?! Да пливамо и даље, док се не удавимо губећи из вида и обалу и себе на тој обали, или да раздвојени тражимо неке нове светове кројене по нашој мери.
Или сами да их скројимо?!
Стварно не желим да те повредим, стало ми је до тебе више него до било кога другог, али стало ми је и до себе?! Постоји и нешто друго осим нас и наше везе… Постоје неки други људи које смо запоставили, нека места на која дуго нисмо ишли, а и места за која уопште и не знамо да постоје. Уместо да се отворимо, да кренемо ка нечему другачијем, бољем, ми се себично чувамо и вртимо у круг – за кога?! Зашто?! Пролази нам живот у јефтиним изјавама љубави у које ни ти ни ја више не верујемо. Наша веза се претворила у безвезну имитацију нечега што само са стране подсећа на нормалан однос. А није. Обоје то добро знамо…
Вечерас је још једна ноћ у којој треба, по ко зна који пут, да одиграм улогу великог љубавника, да изговорим поново све оне речи које очекујеш, да поновим све оне покрете до којих ти је стало, на које си навикла… Али не могу. Нећу. Мука ми је. Доста ми је свега. Наводно падаш у транс чим те додирнем, знам да фолираш, док бих ја доживео прави транс када бих успео да побегнем. Понашаш се као да сам ја једини мушкарац на свету, као да само ја могу да те задовољим и усрећим. Добро знаш да није тако, а понашаш се као да је тако и да не може никако другачије…
Убеђен сам да и сама више, након свега, не верујеш у то, него се просто плашиш да ми кажеш оно што осећаш… Понекад, док те слушам, имам утисак као да не постоји ништа друго на овој кугли земаљској осим овог нашег. Схвати, да смо ми само један осредњи пар, ништа нарочито - нити срећнији, нити несрећнији од других?! Наша једина предност је младост која нас и даље чува од свега. Али та предност, уколико је не искористимо на прави начин, биће, касније, наш највећи недостатак?!
Заиста смо отишли предалеко – све се више осећам као незрели маторац поред тебе, што свакако нисам, а не као зрели клинац, што већ јесам. Све почињем да посматрам са стране, кроз решетке, затворен у невидљивом кавезу који смо сами себи скројили. Ово што ми имамо није веза него затвор саткан од љубоморе, лажи и неповерења. Хиљаду пута до сада си ми прећутно рекла да нема назад. Плашиш ме свакодневно браком, децом, плановима за будућност…
Чиме ја тебе да уплашим?!
Кажеш ми да се бориш за нас?! Хвала ти, али треба да се бориш и за друге?! Нисмо ми центар света, иако ме у то годинама упорно убеђујеш. Вучеш ме у малограђанштину најстрашнију, вучеш ме у оно, од чега, откако знам за себе, свим силама бежим. Већ сада, у овим годинама, ми причаш о куповини стана у центру града, о отварању бутика и соларијума, о свадби и званицама, већ си испланирала све, сваки детаљ – само ниси испланирала како и мене да убедиш у све то?!
Већ сада планираш, петком, да идемо код твојих на ручак, суботом са твојима негде на вечеру, а недељом, за промену, опет тамо где твоји кажу…
Одавно си прославила пунолетство, ниси више клинка, али без обзира на све то – као да сам и са твојим родитељима у вези, а не само са тобом. Они одређују где ћемо да идемо, шта ћемо да радимо, када ћемо да спавамо и да ли ћемо уопште да спавамо…
Жао ми је, али живот није само оно што видиш, само оно што ти је пред очима, већ и оно што замишљаш, читаш, усвајаш од других. Живот није само оно што кажу твоји, посебно твоја мајка, већ и оно што кажу сви људи овога света?! Ако су се твоји остварили у свом послу, зарадили неки новац, не значи да су се остварили и у животу?! Ако су се обезбедили материјално не значи да су се обезбедили у свему?! Ћале ти је скривени алкохоличар, кева ти спава са ким год стигне осим са њим?! Док сте заједно, подразумева се, они све то прикривају, глуме савесне родитеље, причају ти бајке на које ти наседаш, купују те на све могуће начине, корумпирају… Дају ти све оно што сама треба да освојиш?! Зашто то дозвољаваш?! Зар ниси способна сама да се избориш за себе?! Они треба да ти буду одскочна даска, камен темељац, само један мотив у мору мотива, а не коначан циљ и смисао твог постојања…
Све ти то уосталом знаш и сама, колико си ми само пута то до сада рекла, али никако нешто да промениш...
Већ сада ме тераш, научила си од њих, да се свима смешим, гураш ме лактом када изговорим нешто што други не желе да чују, силиш ме да се понашам пред људима као да сам увек срећан, а нисам, нико није. Просто убијаш у мени оно најбоље што имам - пркос, неустрашиви пркос, неухватљиву буцију речи која ме прогони, од које ћу можда некада и да живим, али дефинитивно нећу да побегнем. Убијаш у мени вапај за слободом који једино ти не видиш и називаш то мојим пролазним хиром. Причаш ми како ће твој тата да ме обезбеди, да ми пронађе посао, плати специјализацију у иностранству. Причаш ми да ће да направи човека од мене, као да сам сада пулучовек, или шта већ?!
Немаш појма колико ме вређаш тиме, имам утисак као да сам ја, или моји родитељи, мање вредни од твојих. А нису, бар нису мени…
Ако и постоји, негде, моја кривица, крив сам зато што ти све ово нисам рекао раније, али колико год да се плашиш ти – толико се плашим и ја. Ако не и више… Ни са ким нисам раскидао у животу, ни са ким нисам био ни три минута у вези, осим са тобом, а камоли три године. Постала си део мог идентитета, део моје личности, сваки мој дан започиње и завршава се са тобом, све сам подредио теби. Ипак, све оно што сам некада називао предностима, сада су само недостаци, све оно што ми је давало вољу за животом, сада ме само кочи и не дозвољава ми да се развијам даље...
А морам, јер ми нема друге…
Стварно си ми драга. Добра. Понекад чак и предобра, просто се уплашим шта си све спреман да урадиш за мене… Али има још милион таквих. Истих. Идентичних. Као да си сишла са неке савремене фабричке траке – јесте све то савршено дотерано када се посматра са стране, делује све као да је без грешке смишљено, али нема спонтаности, нема искрености, све је научено, унапред испланирано. У стању сам да предвидим сваки твој покрет, сваку твоју реч, знам шта те радује, шта те плаши, знам апсолутно све о теби, само не знам како да се растанемо, а да те то превише не заболи?!
А и три године су исувише дуг период да би неко од нас тек тако могао да оде. А неко ће свакако морати…
Сви твоји планови, све што ме тераш и све што ми причаш – вуку на просек, на одвратан просек од кога толико дуго бежим. То не би био никакав проблем да смо пријатељи, али ми нисмо сами пријатељи. То не би био никакав проблем да и ја све то желим, али не желим. Напротив. Због тебе сам приморан да живим два живота. Један богат, унутрашњи, насамо са собом, са свим оним стварима које ме радују, оплемењују и други, лажни, назови друштвени, са тобом?!
Још ми успут наглашаваш како треба да живимо као сав нормалан свет?! А када ми кажеш ко је за тебе све нормалан – онда се запитам да ли сам ја уопште нормалан што сам и даље са тобом…
Заиста су чудне те везе када бежећи из кавеза самоће упаднеш у још већу замку емотивне зависности из које никако не можеш да побегнеш. Када свакога дана мораш да се понашаш по некаквим правилима, да изјављујеш љубав, да глумиш узорног момка… Када немаш никога поред себе трудиш се да пронађеш некога, било кога, а када ти се коначно то деси, када се тај неко појави, онда молиш Бога за само један једини дан самоће. Приморан си да пишеш на стотине порука дневно, да припремаш изненађења, да размишљаш о њеним пријатељима, родитељима…
Тешко је све то, претешко, оптерећује те, па и кошта у сваком смислу те речи…
Иако ми се у првом моменту учинило да си посебна, нестварно лепа, онако енергична, храбра, своја – ти си ипак била само крактокорчни лек мојој бескрајној усамљености која ме је тада преплавила?!
Но, у међувремену, ти си већ испланирала свој живот са мном, убедила си себе – “само ја и нико други”?! И још очекујеш, поред свега, да ти кажем оно судбоносно “да” и твоји ће све да нам среде?! Све ћемо да добијемо на тацни, све, све, све… Али шта да радим са тим?! Шта ће ми?! Још нисам стигао ни да полетим, да кажем свету све оно што имам, а већ треба да бринем о твојој породици, фамилији, о њиховом не знам каквом пореклу, да те волим и убеђујем сваке ноћи у нашу, наводно, нестварну љубав коју само ми имамо…
А одавно је већ немамо…
У првом моменту смо били добри, најбољи једно другом – знали смо да дамо све оно што нам треба, а реално нам и није требало пуно?! А шта сада?! Где сада?! Гледамо се сваке вечери, лежимо једно поред другог, причамо залудне приче, давимо се истим садржајима и апсолутно немамо идеју шта бисмо могли да променимо… Чим се мало померим у страну ти ме тражиш руком да видиш где сам. Ти си вероватно задовољна оним што имаш?! Нити очекујеш, нити ти треба нешто више?! И понекад је заиста дивно бити део твог света – све је дато у две јасне боје, црно бело, једнолинијски, нема побуне, нема критике. Чим неко уме да прича, да састави две реченице, он је за тебе паметан. Чим неко уме да се обуче подразумева се да је леп. Чим неко носи скупа одела значи да је богат. Чим неко путује он је самим тим културан…
Не волим ту једностраност, убија ме, разара, нервира - све другарице су ти такве, ако не и горе. На окупу сте још из основне школе. На исти начин се облачите, смејете, причате, вероватно на исти начин водите и љубав. Све болесно исто, све трагично досадно преко сваке мере…
Не могу, једноставно не могу то више да поднесем…
Најгоре ми је када ме хвалиш као љубавника, просто се најежим од толиких неистина. Да се бар трудим око тебе, да ти нешто дајем, па и да ти поверујем… Лежимо тако сатима голи а ти ми причаш којешта, покушаваш да ме придобијеш прво плановима за живот, па онда и твојим телом… Ништа ти не верујем, а углавном те и не слушам. Најлакше ми је да те ућуткам пољубцем, јединим легалним средством у том тренутку, па настављамо даље док се не успавамо…
Вођење љубави, у нашем случају, дође нам као испијање алкохола – радимо док можемо, док се неко од нас први не успева, па онда поново. Оба нам служе само да се испразнимо и заборавимо, бар на тренутак, реалност. Добро, све то може да буде и лепо, и прелепо, али да бисмо уживали у било чему другом морамо, најпре, да уживамо у животу и да будемо начисто са собом. А ми то дефинитивно нисмо. Ни ти, ни ја…
Месецима уназад размишљам како да се извучем, како да побегнем, како све ово да ти кажем у лице?! А не могу… Док те гледам онако поспану, сањиву, полуголу у кревету, уљуљкану у твој савршено слатки живот - уплашим се?! Нема изазова, нема ничега, само пажња усмерена на нешто неважно, крајње себично, лично, на живот где се само конзимира, а ништа не ствара?! Живот где је сваки дан унапред исти. Однос где се све унапред зна…
Стварно не могу више, нити да ти пишем, нити да будем са тобом, нити да те волим, извини, али стварно не могу…
Жао ми је, не могу…
