Na desnoj strani je bila dugačka terasa, na koju se izlazilo pravo iz hodnika. Jednostavna vrata sa mutnim staklom u gornjem delu odvajala su bolnički prostor od to malo slobode na najvišem, četvrtom spratu.
Dolazeći, svaki put sam prvo bacala pogled na tu stranu, kao da proveravam da li ću jednom nekoga ugledati kako stoji, šeta ili sedi posmatrajući krovove oko Glavne železničke stanice. Ali, bila je pusta ta terasa. Samo je negovano cveće u saksijama i žardinjerama svedočilo o tome da neko ipak redovno otvara trošna vrata davno premazana masnom žućkastom farbom, sada već sasvim ispucalom.
Lepa je bila ta jesen 2013. Suvi sunčani dani i prohladne vedre noći. Prozori otvoreni sve do izlaska prvih zvezda. Ulicama mravinjaju ljudi do kasnih večernjih sati. Svakodnevno kraj njih prolazim i primećujem razdraganost, bezbrižnost, sve spore korake onih koji nikuda ne žure, koje niko ne čeka.
U bolnici, na četvrtom spratu, sa terasom na kojoj nikad nikog nema, čekala me je mama. Ponekad bi odlutala na zelene pašnjake, među dobre pastire koji joj dušu čuvaju, a ja bih joj donosila dovoljno očekivanja i iščekivanja za nas obe.
Gledala je kroz prozor okrenut prema terasi. Virili su vrhovi crvenih i narandžastih beogradskih krovova. Ne znam da li ih je videla. Njena je misao letela iznad njih, a srce joj se tamo, u bolničkoj postelji, otimalo rastanku.
Kad uđem, ona okrene glavu prema meni. Sa mirnog lica ništa se ne može pročitati, ali se oči šire i skupljaju, oči njene razgovaraju sa mnom. I ruke. Stisak rečitiji od svake reči. Htela sam da joj pričam o cveću na terasi, da je u naručju ponesem i smestim među cvetove.
„Hajdemo!“ − rekla je jednom, ali nije umela da mi objasni kuda.
Onog dana kad je mama otišla, primetila sam da su vrata terase bila odškrinuta.
„Ljuljaška“, Beograd 2014.
Attachments area