На десној страни је била дугачка тераса, на коју се излазило право из ходника. Једноставна врата са мутним стаклом у горњем делу одвајала су болнички простор од то мало слободе на највишем, четвртом спрату.
Долазећи, сваки пут сам прво бацала поглед на ту страну, као да проверавам да ли ћу једном некога угледати како стоји, шета или седи посматрајући кровове око Главне железничке станице. Али, била је пуста та тераса. Само је неговано цвеће у саксијама и жардињерама сведочило о томе да неко ипак редовно отвара трошна врата давно премазана масном жућкастом фарбом, сада већ сасвим испуцалом.
Лепа је била та јесен 2013. Суви сунчани дани и прохладне ведре ноћи. Прозори отворени све до изласка првих звезда. Улицама мравињају људи до касних вечерњих сати. Свакодневно крај њих пролазим и примећујем раздраганост, безбрижност, све споре кораке оних који никуда не журе, које нико не чека.
У болници, на четвртом спрату, са терасом на којој никад никог нема, чекала ме је мама. Понекад би одлутала на зелене пашњаке, међу добре пастире који јој душу чувају, а ја бих јој доносила довољно очекивања и ишчекивања за нас обе.
Гледала је кроз прозор окренут према тераси. Вирили су врхови црвених и наранџастих београдских кровова. Не знам да ли их је видела. Њена је мисао летела изнад њих, а срце јој се тамо, у болничкој постељи, отимало растанку.
Кад уђем, она окрене главу према мени. Са мирног лица ништа се не може прочитати, али се очи шире и скупљају, очи њене разговарају са мном. И руке. Стисак речитији од сваке речи. Хтела сам да јој причам о цвећу на тераси, да је у наручју понесем и сместим међу цветове.
„Хајдемо!“ − рекла је једном, али није умела да ми објасни куда.
Оног дана кад је мама отишла, приметила сам да су врата терасе била одшкринута.
„Љуљашка“, Београд 2014.
Аттацхментс ареа
