Nekada je naša kuća smehom odzvanjala
Puna dečije graje i skakuta.
Tišina sada sećanja vraća
Ovde su sati visoko u nebu
Ili duboko pod zemljom
Ne ostavljajući ničeg ni u oku ni u sluhu.
Ni u uspomeni.
Nit koja veže ljudsku dušu
Za ovu zemlju prekine se
Na tom mestu padne krv i zaboli.
Vraćaju se ponekad slike sećanja
To su boli u grudima.
Odzvanjaju dečiji smeh i plač
Svim mojim željama vodi puteljak u raj.
Sve moje namere stoje preda mnom,
Ja se osećam kao lancima vezanom
Za stenu prikovana. I bojim se
Ako se udaljim
Neću znati kuda da se vratim.
Prestaću biti dobra i nežna
Omrznuću stihove i muziku
Neću razumeti lepotu
U kojoj nema gorčine, odricanja i bola.
Svoju ljubav za put sam im spakovala
Za poklon im dala
Neće biti uzaludna.
Teškoće njihova puta...
Kad otvore poklon
Znaće da ih bezuslovno voli majka.
Ana Berta
Biografija
Ana Berta je objavila tri zbirke pesama, a uspomene iz detinjstva i duboku vezanost za tradicionalni život Mađara u Maradiku pretočila je u knjigu „Tragovi tradicije“ (2010). To delo je uvršćeno u Uneskovu svetsku baštinu i od Narodne biblioteke „Dr Đorđe Natošević” iz Inđije predloženo za Medalju kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine.
