Некада је наша кућа смехом одзвањала
Пуна дечије граје и скакута.
Тишина сада сећања враћа
Овде су сати високо у небу
Или дубоко под земљом
Не остављајући ничег ни у оку ни у слуху.
Ни у успомени.
Нит која веже људску душу
За ову земљу прекине се
На том месту падне крв и заболи.
Враћају се понекад слике сећања
То су боли у грудима.
Одзвањају дечији смех и плач
Свим мојим жељама води путељак у рај.
Све моје намере стоје преда мном,
Ја се осећам као ланцима везаном
За стену прикована. И бојим се
Ако се удаљим
Нећу знати куда да се вратим.
Престаћу бити добра и нежна
Омрзнућу стихове и музику
Нећу разумети лепоту
У којој нема горчине, одрицања и бола.
Своју љубав за пут сам им спаковала
За поклон им дала
Неће бити узалудна.
Тешкоће њихова пута...
Кад отворе поклон
Знаће да их безусловно воли мајка.
Ана Берта
Биографија
Ана Берта је објавила три збирке песама, а успомене из детињства и дубоку везаност за традиционални живот Мађара у Марадику преточила је у књигу „Трагови традиције“ (2010). То дело је увршћено у Унескову светску баштину и од Народне библиотеке „Др Ђорђе Натошевић” из Инђије предложено за Медаљу културе за мултикултуралност и интеркултуралност Завода за културу Војводине.
