U najnovijem delu Ilija Šaula domašuje duboke korene slovenske prošlosti i na simboličkom planu trasira put kojim svaka individua prođe da bi se poistovetla sa večnošću iz koje je i došla kao individualizovano biće. Njegov roman Midar pokazuje suptilna poniranja u spiritualnost i ovaploćenje bitka kroz nadahnutu lirizmom natopljenu naraciju. Lirsko u Šaulinom proznom diskursu je njegov pečat, ono što ga izdvaja, a izraz je njegovog pesničkog senzibiliteta jer je on i započeo književnu karijeru kao pesnik.

U novijm knjigama on je sve okrenutiji duhovnosti i nastojanju da čoveka prikaže u svoj složenosti bića. Midar je neobičan fanazmagoričan roman, kao što je u isto vreme i roman toka svesti, a lik po kojem je nazvan je vrlo neobičan i originalan. Počev od njegovog zagonetnog imena ( kao i svih ostalih ne manje zanimljivih likova čime se sugeriše sveopšti smisao) do njegovog pogleda na život.Ako njegovo ime raščlanimo na dva sloga dobićemo: mi-dar...Ako se setimo da je oblik mi za jedninu bio prisutan u srednjevekovnoj književnosti, da su se srednjevekovni vladari u pisanju povelja služili tim oblikom umesto lične zamenice ja, može se uz malo uopštavanja izvesti zaključak da je to Midar, zapravo : ja - dar..ono što darivam, ali i da je to veza sa prošlošću i da to ja sublimira sva iskustva prethodnih pojedinačnih ja, te je on onim što jeste zapravo dar drugima.

Narator An je takođe vrlo neobičan lik prepun božanske ljubavi, sušta suprotnost ovom dobu duhovno otrovanih i bezosećajnih ljudi. Nesumnjivo je da je on u stvari alter ego autora. Po načinu na koji postupa i govori, on je čista svetlost, nepatvorena ljubav i dobrota.

 

Svestan kratkotrajnosti ljudske egzistencije, Šaula telesno sublimira u duhovno i pokazuje moguću duhovnu egzistenciju u večnosti preko misli i postojanja na energetskom duhovnom nivou.

U tom smisli njegovo delo je u znaku otkrovenja zaumnih sfera i života nakon smrti. Glavni nosioci ideja i radnje su likovi An i Midar, pomalo «pomereni« ali satkani od snova, dobrote i ljubavi, te su dubokom skladu sa

 

prirodom. Anovi nerazdvojni prijatelji su vuk, orao i zmija, to čudno trojstvo i tri ključna simbola slovenske mitologije su ovaploćenja životne energije, vitalizma i slobode. Krajnje naklonjen ljudima uzmicaće od njihovih okrutnosti, sebičnosti i bezosećajnosti.

 

U Anu prebiva živo predanje, predačka znanja i čista iskonska ljubav prema životu i ljudima.Posebno prema zavičaju Kordunu.Sam početak romana je kroki istorijat slovenske, srpske rase. Sve što je odlikovalo te stare borbene ali osećajne pretke sačuvano je u njegovoj duši.

 

Autor ideju istoričnosti i stradanja srpskog naroda razvija i kroz povremene epizode gde se vidi i današnja pozicija nakon najnovijih ratova od kojih je najupečatljivija ona o srpskom vojniku koji je ratovao u carskoj Rusiji i posle nekoliko godina lutanja nekako se domogao doma sasvim uništenog zdravlja i govora.

 

Ukrštaji realističnog i fantazmagoričnog daju dobar zamajac naraciji koja je čudesna, pitka i omamljujuća.

I u delu Gordane Suvajac nalazimo sličan ukrštaj ova dva elementa i pokušaj da se dočara čista spiritualnost. Iskustvo duše kada se odvoji od tela o čemu je pisala i Ljiljana Habjanović Đurović u romanu o Bogorodici, Svih žalosnih radost.

 

Ilija Šaula smelo ulazi u prostore onostranog. Pećina u kojoj se odvija deo radnje romana, sibolizuje čovekovu unutrašnjost u kojoj prebiva i ono što se samo slutiti može, taj tamni vilajet ljudske podsvesti koja pritajeno čuva svekoliko ljudsko isksutvo. On je pokušao da opiše prisutvo Boga, te najnepojmljivije sile koja deluje u svemu postojećem ohrabrujući čoveka da sa okončanjem života počinje novi duhovni vid postojanja u jedinstvu s Bogom i celom prirodom kao celinom u kojoj suština ne nestaje već se transformiše u druge forme.

 

Pećina u kojoj boravi An takođe označava mesto susreta sa višim sferama, to jest podsvest iz koje duša treba da se uzdigne i krene put Boga da bi se usavršila i sjedinila sa večnom svetlošću kao večnom spoznajom nedokučivog božanskog principa. Zanimljivo je da i Jung upravo to pokazuje, da je duša ono po čemu se prepoznaje božanska iskra u čoveku: «Kada u Duši, na osnovu iskustva, ne bi bile najviše vrednosti, onda me psihologija ni najmanje ne bi interesovala, pošto Duša onda ne bi bila ništa do bedna magla. Ali ja znam na osnovu stostrukog iskustva, da ona to nije, nego da ona pre sadrži ekvivalent svih onih stvari koje je dogma formulisala i još dosta povrh toga što Dušu

 

upravo osposobljava, da bude ono oko, kome je određeno da gleda svetlost. Za to su potrebni neizmeran obuhvat i nedokučiva dubina. Meni se prebacuje „pretvaranje Duše y božanstvo“. Nisam ja – sam Bog ju je pretvorio u božanstvo!"

Prisustvo transcedencije u trenutku susreta duša sa njom dočarano je iskričenjem i čudesnim sjajem, otelotvorenom lepotom i dobrotom koja sve intergriše u svoje okrilje. Ovakvo viđenje čovekove smrtnosti koja se poništava duhonom egzistencijom je humanistički obojeno i ohrabrujuće je za čoveka koji stalno strepi od okončanja svog fizičkog bitisanja.

 

Možda u romanu ostaje pomalo problematičan momenat kada Midar odlučuje da prekrati život razočaran svetom, izbor svetle večnosti nasuprot mračnom trenutku bivstvovanja u nezadovoljavajućoj egzistenciji, no žvot je pun takvih primera, nažalost. Takođe je zanimljivo da u romanu nije data neka posebno velika pojedinačna ljubav, osim porodične i one prema Bogu i ljudima, ali jeste prijateljska i to je divan omaž prijateljstvu kao fenomenu. Kao što je delo u celini i oda životu i njegovim vrednostima, duhovnoj snazi. Od ženskih likova, baka Anina, ima dominantnu ulogu u Anovom životu a naročito u poukama izbora između dobra i zla jer se ovaj problem duboko osvetljava i aktuelizuje na više planova.

 

Ukratko, roman Midar predstavlja sažet, efektan i izazovan umetnički prikaz prošlosti, sadašnjosti i večnosti, radosti i patnje, smisla i besmisla, prolaznosti i trajanja, natopljen čistom emocijom iz čiste duše i uma koji zadire unapred u vreme.

SHARE THIS PAGE ON: