У најновијем делу Илија Шаула домашује дубоке корене словенске прошлости и на симболичком плану трасира пут којим свака индивидуа прође да би се поистоветла са вечношћу из које је и дошла као индивидуализовано биће. Његов роман Мидар показује суптилна понирања у спиритуалност и оваплоћење битка кроз надахнуту лиризмом натопљену нарацију. Лирско у Шаулином прозном дискурсу је његов печат, оно што га издваја, а израз је његовог песничког сензибилитета јер је он и започео књижевну каријеру као песник.

У новијм књигама он је све окренутији духовности и настојању да човека прикаже у свој сложености бића. Мидар је необичан фаназмагоричан роман, као што је у исто време и роман тока свести, а лик по којем је назван је врло необичан и оригиналан. Почев од његовог загонетног имена ( као и свих осталих не мање занимљивих ликова чиме се сугерише свеопшти смисао) до његовог погледа на живот.Ако његово име рашчланимо на два слога добићемо: ми-дар...Ако се сетимо да је облик ми за једнину био присутан у средњевековној књижевности, да су се средњевековни владари у писању повеља служили тим обликом уместо личне заменице ја, може се уз мало уопштавања извести закључак да је то Мидар, заправо : ја - дар..оно што даривам, али и да је то веза са прошлошћу и да то ја сублимира сва искуства претходних појединачних ја, те је он оним што јесте заправо дар другима.

Наратор Ан је такође врло необичан лик препун божанске љубави, сушта супротност овом добу духовно отрованих и безосећајних људи. Несумњиво је да је он у ствари алтер его аутора. По начину на који поступа и говори, он је чиста светлост, непатворена љубав и доброта.

 

Свестан краткотрајности људске егзистенције, Шаула телесно сублимира у духовно и показује могућу духовну егзистенцију у вечности преко мисли и постојања на енергетском духовном нивоу.

У том смисли његово дело је у знаку откровења заумних сфера и живота након смрти. Главни носиоци идеја и радње су ликови Ан и Мидар, помало «померени« али саткани од снова, доброте и љубави, те су дубоком складу са

 

природом. Анови нераздвојни пријатељи су вук, орао и змија, то чудно тројство и три кључна симбола словенске митологије су оваплоћења животне енергије, витализма и слободе. Крајње наклоњен људима узмицаће од њихових окрутности, себичности и безосећајности.

 

У Ану пребива живо предање, предачка знања и чиста исконска љубав према животу и људима.Посебно према завичају Кордуну.Сам почетак романа је кроки историјат словенске, српске расе. Све што је одликовало те старе борбене али осећајне претке сачувано је у његовој души.

 

Аутор идеју историчности и страдања српског народа развија и кроз повремене епизоде где се види и данашња позиција након најновијих ратова од којих је најупечатљивија она о српском војнику који је ратовао у царској Русији и после неколико година лутања некако се домогао дома сасвим уништеног здравља и говора.

 

Укрштаји реалистичног и фантазмагоричног дају добар замајац нарацији која је чудесна, питка и омамљујућа.

И у делу Гордане Сувајац налазимо сличан укрштај ова два елемента и покушај да се дочара чиста спиритуалност. Искуство душе када се одвоји од тела о чему је писала и Љиљана Хабјановић Ђуровић у роману о Богородици, Свих жалосних радост.

 

Илија Шаула смело улази у просторе оностраног. Пећина у којој се одвија део радње романа, сиболизује човекову унутрашњост у којој пребива и оно што се само слутити може, тај тамни вилајет људске подсвести која притајено чува свеколико људско исксутво. Он је покушао да опише присутво Бога, те најнепојмљивије силе која делује у свему постојећем охрабрујући човека да са окончањем живота почиње нови духовни вид постојања у јединству с Богом и целом природом као целином у којој суштина не нестаје већ се трансформише у друге форме.

 

Пећина у којој борави Ан такође означава место сусрета са вишим сферама, то јест подсвест из које душа треба да се уздигне и крене пут Бога да би се усавршила и сјединила са вечном светлошћу као вечном спознајом недокучивог божанског принципа. Занимљиво је да и Јунг управо то показује, да је душа оно по чему се препознаје божанска искра у човеку: «Када у Души, на основу искуства, не би биле највише вредности, онда ме психологија ни најмање не би интересовала, пошто Душа онда не би била ништа до бедна магла. Али ја знам на основу стоструког искуства, да она то није, него да она пре садржи еквивалент свих оних ствари које је догма формулисала и још доста поврх тога што Душу

 

управо оспособљава, да буде оно око, коме је одређено да гледа светлост. За то су потребни неизмеран обухват и недокучива дубина. Мени се пребацује „претварање Душе y божанство“. Нисам ја – сам Бог ју је претворио у божанство!"

Присуство трансцеденције у тренутку сусрета душа са њом дочарано је искричењем и чудесним сјајем, отелотвореном лепотом и добротом која све интергрише у своје окриље. Овакво виђење човекове смртности која се поништава духоном егзистенцијом је хуманистички обојено и охрабрујуће је за човека који стално стрепи од окончања свог физичког битисања.

 

Можда у роману остаје помало проблематичан моменат када Мидар одлучује да прекрати живот разочаран светом, избор светле вечности насупрот мрачном тренутку бивствовања у незадовољавајућој егзистенцији, но жвот је пун таквих примера, нажалост. Такође је занимљиво да у роману није дата нека посебно велика појединачна љубав, осим породичне и оне према Богу и људима, али јесте пријатељска и то је диван омаж пријатељству као феномену. Као што је дело у целини и ода животу и његовим вредностима, духовној снази. Од женских ликова, бака Анина, има доминантну улогу у Ановом животу а нарочито у поукама избора између добра и зла јер се овај проблем дубоко осветљава и актуелизује на више планова.

 

Укратко, роман Мидар представља сажет, ефектан и изазован уметнички приказ прошлости, садашњости и вечности, радости и патње, смисла и бесмисла, пролазности и трајања, натопљен чистом емоцијом из чисте душе и ума који задире унапред у време.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: