detail from: KRK Art dizajn

Б

Биља, Биљана, Биљица, Биљка,
Божура, Божурка, Борана,
Борика, Борјана, Борка,
Боруна, Боса, Босиља,
Босиљка, Босиока,
Боска, Бреза,
Бршљана,
Бршљанка,
Булка,
Булкица

БИЉА, БИЉАНА, БИЉИЦА, БИЉКА– женска имена настала према свесловенском називу за биље и биљке којим се означава целокупни биљни свет. Данас се родитељи опредељују за ова имена зато што су она милозвучна, народна и у вези су са природом. Вук Караџић у свом Рјечнику спомиње само мушко име Би̏ ља, што значи да су се ова женска имена, данас код Срба омиљена и врло честа, раширила касније. Име Биљана се појављује у уметничкој творевини композитора Стевана Мокрањца, а у народу се проширило, вероватно, преко познате песме „Биљана платно белеше” [23, стр. 106]. Сва ова имена обједињују свеколику лепоту и раскош биља и зато су веома изражајна. Симболизују лепоту, здравље, љубав и плодност.

БИЉЕ (Plantae) је општи назив за биљке (растиње, рашће, билиње). Народ под појмом биље не подразумева све растиње у ботаничком смислу, већ га најчешће поистовећује са зељастим биљем као што су траве, цвеће и усеви. Биље је многобројно и разноврсно по својим карактеристикама. Оно је разнобојно, сочно, лепо и миришљаво. Има га хранљивог и лековитог, али и отровног.

У далекој прошлости наши преци су уређивали свој живот преко својих примитивних представа о природи. Понашали су се према обичајима који су као неписани закони управљали целокупним животом и радом људи [15, стр. 23]. У периоду формирања паганског погледа на свет, биље је постало основни елемент многих старих обичаја и обреда по којима се човек жени, радује, слави, обраћа божанству и води борбу против нечистих сила, по којима он одлази са овог света и осигурава живот на другом свету. Да су радње извођене биљем биле изузетно значајне, види се по томе што су оне сачуване до данашњих дана, као што су брање разноврсног биља за ђурђевдански и ивањдански букет и плетење венаца којима се ките људи, куће и животиње; умивање и купање у води у којој је потопљено биље; кићење сватова и младенаца; магичне радње приликом љубавних гатања, увек са жељом да се животворна снага биља пренесе на људе и осигура здравље, исцељење болести, срећа у породици, плодност и општи напредак.

Поједини обичаји се и данас поштују, мада се већ изгубило њихово првобитно значење. То је у свим оним случајевима када се одређени поступак пропрати са „ваља се” или „не ваља” [15, стр. 25]. То показује да је култ биља један од старих култова са којима се наша православна вера брзо и безусловно измирила, дајући му право да задржи значајно место у новој религији, уз додавање и нове симболике. О томе поуздано сведочи народна песма:

Мајка сина у ружи родила,

Једно биље, да се не урече,
Ружица га на лист дочекала

Друго биље, да ми напредује,
Ластавица пупак одрезала,

Треће биље, да ми добро спава.
Бела вила у свилу повила,

Спавај, спавај, чедо, сине мили!
А челица медом задојила.

Уроци ти под ногама били
Вила му је до три добра дала:

Као коњу плоче све четири!

[22, стр. 189]

Верује се да биље стиче моћ на Биљани петак и зато га народ бере у поноћ или пред зору, пре изласка младог сунца. Брање лековитог и магичног биља је церемонијално и захтева познавање и поштовање магичних и култних прописа. Ова важна радња потпуно је припадала женама и веровало се да цела вегетација зависи од њихове магичне интервенције [55, стр. 177]. Да би били заштићени целе године, људи су биље сушили и узимали га као лек [31, стр. 101].

У борби за опстанак, народ је непрестано проналазио спаса у ономе што га окружује, а то је, пре свега, биље које се због исцелитељске моћи назива лековитим. Човек се, после заноса и одушевљења новим технологијама, поново окреће природи, а она му скоро увређено разоткрива своја миришљава и лековита недра. Биљни лек је природнији у односу на синтетички и човек бива спокојан пијући чај од нане, мајчине душице или планинског чубра, што постаје свакодневна навика људи који негују своје здравље. Народна песма сведочи да су најлепше и најбоље видарице биле виле, које се рађају из биља и дрвећа, живе у њима или око њих. Зато у народној песми вила бере лековито биље да би излечила грло војводе Милоша:

Дај ме пуштај у планину живу
да наберем по Мирочу биље,
да загасим ране на јунаку.

[20, стр. 161]

Наша народна лирска песма мирише на разноврсно биље. Тако опојна, биљним речима уверава нас да је само истинска љубав вредна поштовања и жртвовања. На жалост, у нашем патријархалном друштву пуном стега, таква љубав је многе заобишла. Одатле је произашло осећање да је наша народна љубавна песма тужна. Биље, у магичној спрези са бројем девет, има изузетну снагу у љубавном гатању:

Пошетала дилбер Анђелија,

Кад сам му прву вечеру донела,
Пошетала граду Београду;

У вечери деветора биља:
Она бира поредом јунаке;

Милодуа, да се милујемо;
Изабрала војеводу Павла,
Изабрала, и сама му дошла;

Калопера, да ме не отера;

Љубичице, да ме свагда љуби,

Вековаше, пород не имаше;

Каранфила, да се не карамо;
Питала је своја мила мајка:

Чубра цвећа, да ме добро чува;
„Кћери моја, дилбер Анђелија!

Босиока, да м’ не смеће с ока;
Како тебе не отера Павле,

А невена, да му срце вене;
Кад ти немаш од срца порода?

”Самдокаса и околочепа”.

„Не будали, моја стара мајко!

Како би ме отерао Павле!

[19, стр. 390]

БИЉАНА ПЛАТНО БЕЛЕШЕ

Биљана платно белеше

„Биљано, момо убава,
На охридскимте извори.

Ако ти платно згазиме,
Ми поминаха винари,

Со вино ће го платиме.–”
Винари, Белограђани.

„Винари, Белограђани,
„Винари, Белограђани,

Не сакам виното,
Кротко терајте карванот,

Ток сакам момчето
Да не ми платно згазите,

Што напред тера карванот,
От ми је платно даровско.”

Што носи фесот над око,

SHARE THIS PAGE ON: