Satkana u moju ruku misli,
Iznebuha i bez kakve greške,
U snu sazda venac taj od reči,
Onog dana kad se pišu pesme.
Kad ukloni mrenu straha svojih,
Sa sanuća davno prošlih, novih,
Kad naveze u pesme svoje sve,
Što nije smela niti znala pre.
Rodiće se u tom sanku ova,
Još jedna, lepša,
Kao venac od snova!
