Саткана у моју руку мисли,
Изнебуха и без какве грешке,
У сну сазда венац тај од речи,
Оног дана кад се пишу песме.
Кад уклони мрену страха својих,
Са санућа давно прошлих, нових,
Кад навезе у песме своје све,
Што није смела нити знала пре.
Родиће се у том санку ова,
Још једна, лепша,
Као венац од снова!
