Intervju sa književnikom Mladenom Milosavljevićem
Mladen Milosavljević je rođen na Mladence 1982. godine u Smederevskoj Palanci. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenje za Etnologiju i antropologiju. Glavni je i odgovorni urednik Omaje, koncepta posvećenog temama iz oblasti folklorne fantastike. Do sada je snimio nekoliko kratkih dokumentarnih i jedan igrani film (Naprata, 2013). Piše priče iz oblasti fantastike.
Objavio je roman Kal juga (Strahor, 2018), istorijsku pripovest sa elementima folklorne fantastike.
Sarađivao je i sarađuje sa brojnim internet portalima. Trenutno je kolumnista portala Urbane strane.
Živi i radi u Beogradu.
Upoznajete Mladena…
Do sada si objavljivao pripovijetke u okviru zbirki i antologija. Zašto smo na roman prvenac čekali ovoliko dugo?
Objavljivanje romana, u neku ruku, za jednog pisca predstavlja svojevrsni ispit zrelosti. Daleko od toga da želim da omalovažavam autore kraćih formi (setimo se samo Borhesa i njegovih priča), ali činjenica je da roman predstavlja izazov više u odnosu na pripovetku ili novelu, ako ni zbog čeg drugog, onda zbog pretpostavljene složenije strukture, većeg broja likova, narativnih tokova i sl. Da biste pripremili sebe na jedan takav korak kao što je pisanje romana, potrebno je kakvo takvo iskustvo koje je, u mom slučaju, sticano pisanjem i uređivanjem priča i tekstova sa motivima folklorne fantastike i svakodnevnog života. Jednostavno, trebalo mi je vreme da dorastem izazovu pisanja romana, a da li sam uspeo, o tome će već govoriti čitaoci.
Koja je razlika u pisanju, a koja u percepciji dugih i kratkih književnih vrsta? Kakva su tvoja iskustva s jednima i drugima?
Za razliku od kraćih pripovedačkih formi, roman zahteva jedan ozbiljniji i organizovaniji pristip koji, samim tim, iziskuje i znatno više vremena. Još ako se radi o istorijskom romanu, kao što je to slučaj sa mojom knjigom, mnogo vremena ode već u fazi prikupljanja i iščitavanje građe, pravljenja skice i sl. Jednostavno, ukoliko želite da svim svojim bićem stanete iza napisanog, pripremite se za dugu i neizvesnu avanturu. Ko zna, možda vam se i posreći.
U romanu „Kal juga“ prepliću sve dva vremenska, ujedno i narativna toka. Zašto si izabrao baš osamnaesti vijek i sredinu dvadesetog?
Da budem iskren, oduvek sam voleo istorijske romane ali mi je smetalo to što o pojedinim temama, ličnostima i periodima u domaćoj književnosti nije pisano gotovo ništa. Priča o Lepenskom Viru, kao potencijalnoj ideji za umetničko delo, nastala je sasvim slučajno. Sada već davne 2002. godine, vraćajući se jednog popodneva sa studija, vozom, na ulazu u železničku stanicu u Velikoj Plani primetio sam veliku betonsku česmu koja me je, u tom trenutku, neodoljivo podsetila na jednu od figura iz Lepenskog Vira. Pošto je u tom trenutku kraj česme stajalo nekoliko starica sa maramama, točeći vodu, pomislio sam šta bi se desilo da je kult drevnih Lepenaca, na neki način opstao do danas, i da su njegovi čuvari upravo starice. Uostalom, taj deo Srbije je od pamtiveka bio poznat po tzv. „vlaškoj magiji“, vrlo razvijenim posmrtnim običajima i kultu mrtvih. Priča se nekoliko godina krčkala sve dok na studijama etnologije nisam upoznao kolegu Mladena Stajića, sa kojim sam došao na ideju o snimanju dokumentarnog filma, koji bi pomenuo makar deo onoga što je uništeno, raseljeno i potopljeno prilikom izgradnje Hidroelektrane Đerdap 1. Međutim, kako je vreme odmicalo shvatili smo da taj poduhvat uveliko prevazilazi naše produkcione mogućnosti, te sam ja polagano počeo da pravim skicu budućeg romana. Ono što me je nateralo da priči o otkriću arheološkog nalazišta iz druge polovine prošlog veka, pridodam istorijske fogađaje s početka 18, jeste jedan datum. Naime, sakupljajući građu za budući roman, naišao sam na podatak da je 16. avgusta 1967. godine, u ondašnjim medijima objavljena senzacionalna vest o otkriću do tada nepoznate neolitske naseobine, sa najvećim monumentalnim skulpturama pronađenim na evropskom tlu. Bilo je to otkriće Lepenskog Vira. Nedugo potom, naišao sam na podatak da je na isti datum, tačno 250 godina ranije, Eugen Savojski, u to vreme najveći vojni strateg Evrope, izvojevao grandioznu pobedu nad tri puta brojnijim turskim trupama, pod Beogradom, i to pod velom magle koja se iznenada spustila u sred avgusta, trenutak pre nego što je Savojski naredio napad.
Sve ostalo se nadovezalo samo od sebe.
Uostalom, upravo ovaj istorijski period predstavlja jedan od svakako najtajanstvenijih i najtežih epoha u našoj istoriji, period smešten između dve velike seobe, one koju je 1690. godine predvodio patrijarh Čarnojević i one Šakabentine iz 1740. godine kada je, nakon bitke kod Grocke, stanovništvo ponovo moralo da se povlači na sever. Po tadašnjim popisima, između dve pomenute seobe u Srbiji je živelo nešto manje od 40 000 Srba. Ako smo nekada bili pred istrebljenjem i mogućnošću da zauvek izgubimo nacionalni identitet, ostanemo bez institucija i naroda, onda je to bilo u ovom periodu.
Sudbine glavnih junaka, studenta Mijata i carskog provizora Frombalda, ispreplitane su neobičnm okolnostima. Ipak, da li osim istorijsko-kauzalne veze, postoje neke sličnosti među njihovim karakterima?
Mijat je student arheologije koga, nakon što pronađe artefakt iz najstarijeg sloja Lepenskog Vira, misteriozno udaljavaju sa nalazišta. Nakon toga, on uviđa da njegova sudbina u mnogome počinje da liči na sudbinu carskog provizora Frombalda, protagoniste dnevnika kojim Mijat biva zabavljen tokom rada na lokalitetu, a i kasnije. Obojica predstavljaju arhetip žrtve sistema i svojevrsne kolateralne štete koja, bez obzira na to da li pripadate taboru osvajača ili osvojenog, ukoliko ste sa dna socijalne i staleške kace, utoliko ste više izloženi udarcima sudbine, koju ni rastojanje od 250 godina, koliko deli Frombalda i Mijata, neće moći da ublaži.
Kako se Mijat, a kako Frombaldo sukobljavaju sa društvom, podliježu njegovom uticaju? Da li je u njihovim odlukama presudan duh vremena ili samo njihove ličnosti?
Kao što pomenuh u prethodnom odgovoru, mnogo toga zavisi od izbora, ali je najveći deo određen već samim rođenjem. Zbog toga sam se naročito potrudio da prikažem društvenu nedodirljivost pojedinih članova administracije ondašnje Kraljevine Srbije, naročito njenih najistaknutijih članova, kojima je mnogo toga opraštano upravo zbog toga što su bili članovi uglednih i bogatih plemićkih porodica, i zato što su pripadali određenim verskim redovima. Ipak, uprkos svemu tome, nikakav novac, status a ni moć nisu mogli da ih sačuvaju od iznenadnih smrti koja ih je pokosila u samo nekoliko godina. U istoriji je ostalo zapisano da su Eugen Savojski, Nikola Doksat, Aleksandar Virtemberški, Karlo Ruzini, kao i sam car Karlo VI. umrli u relativno kratkom roku, u poslednje četri godine postojanja Kraljevine Srbije, i to (sa izuzetnom Doksata koji je bio pogubljen) od iznenadnog gušenja. Čini se da je duh vremena u okviru koga žive i delaju junaci mog romana, iako razdvojen periodom od 250 godina, gotovo istovetan. Bez obzira da li je u pitanju princ, vojskovođa, alužbenik carske administracije ili beznačajni student, svi oni, svako na svoj način i iz perspektive svog staleža, teže ka moći, i za to plaćaju određenu cenu – Faustovsku. Bilo da sklapaju pakt sa onostranim, zarad nepobedivosti u boju, ili prelaze na stranu vladajuće partije, uprkos uverenjima, junaci mog romana, žrtvujući sve, na kraju i sami postaju žrtve.
Na koji način, u kontekstu istorije, roman komunicira sa današnjim čitaocima? Šta je drugačije, a šta je ostalo isto?
Kao etnolog/antropolog po obrazovanju, volim da tragam za primarnim, primordijalnim i arhetipskim principima, kako u kulturi, tako i u samom pojedincu. Takođe, oduvek sam bio fasciniran granicama, tim zamišljenim linijama koje dele dve strane, dva sveta ili dva stava, često se pitajući gde je granica do koje čovek može da ide, pre nego što popusti i izda svoju stranu, svoje stavove i, na koncu svega, svoj svet, što je upravo ono što radi jedan od protagonista romana, na samom kraju, pretvarajući se na taj način u antagonistu, ali društveno prihvatljivog i podobnog.
Uostalom, trenutno je u prodaji drugo izdanje romana, štampano neposredno pred početak ovogodišnjeg Sajma knjiga, tako da verujem da roman, za sada, nema većih problema u komunikaciji sa čitaocima.
Uređuješ portal Omaja koji se bavi njegovanjem žanra folklorne fantastike. U kojoj mjeri su u ovom romanu zastupljeni elementi koje Omaja promoviše?
Trudio sam se da ih bude, ali ne previše, budući da je ovo prvenstveno istorijski roman, pa tek onda drama i roman sa elementima žanra fantastike.
Ima tu vampira, zduhaća, vodenih demona, vila, heroja i izdajnika ali su oni, uglavnom, personifikacija za ovdašnje prilike i arhetipe, naizgled različite ali večito prisutne i istovetne.
Iako u svojim izjavama insistiraš na žanrovskom pristupu, čije elemente (istorijski roman, folklorna fantastika, epistolarni roman) tvoj roman nesumnjivo posjeduje, ipak, zahvaljujući jeziku kojim je pisan i kompaktnosti priče do koje se dolazi njenim preciznim vođenjem, ovaj roman svakako prevazilazi žanrovske okvire. U kojoj mjeri je jezik važan kada je u pitanju žanrovska književnost?
Budući da jezik predstavlja piščevo osnovno oruđe, možemo reći da je sve u jeziku. Trudio sam se da svoje delo lišim nepotrebnih banalnosti i da, kad god je to moguće i eventualno poželjno, iskoristim neku od arhaičnih i zaboravljenih reči i izraza. Uostalom i sam naslov, zavisno od toga o kom se narativnom toku radi, ima svoju simboliku, priču i podkontekst.
Priča ostavlja prostor za nadogradnju. Da li u skorijem vremenskom roku možda planiraš njen nastavak? Reci nam nešto više o tome.
Svakako je ideja da roman „Kal juga“, iako sam po sebi zaokružen i završena kao celina, bude prva knjiga zamišljenog serijala o Lepenskom Viru. Znači, likovi iz ovog romana se neće pojavljivati u nastavcima već ćemo, u sledeće dve knjige, takođe kroz neke od manje poznatih događaja iz naše istorije, ići sve dublje ka Lepenskom Viru. Prvu glavu romana počinjem otkrićem ovog arheološkog nalazišta 60-ih godina XX veka, dok poslednju planiram da smestim i završim u epohi tzv. Proto Lepenskog Vira, nekih 9000 godina u prošlost. Ne znam koliko ću uspeti u tome, ali biće to uzbudljivo putovanje.
Sa Mladenom razgovarala Sanja Savić.
Izvor: Omaja
