Интервју са књижевником Младеном Милосављевићем
Младен Милосављевић је рођен на Младенце 1982. године у Смедеревској Паланци. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, Одељење за Етнологију и антропологију. Главни је и одговорни уредник Омаје, концепта посвећеног темама из области фолклорне фантастике. До сада је снимио неколико кратких документарних и један играни филм (Напрата, 2013). Пише приче из области фантастике.
Објавио је роман Кал југа (Страхор, 2018), историјску приповест са елементима фолклорне фантастике.
Сарађивао је и сарађује са бројним интернет порталима. Тренутно је колумниста портала Урбане стране.
Живи и ради у Београду.
Упознајете Младена…
До сада си објављивао приповијетке у оквиру збирки и антологија. Зашто смо на роман првенац чекали оволико дуго?
Објављивање романа, у неку руку, за једног писца представља својеврсни испит зрелости. Далеко од тога да желим да омаловажавам ауторе краћих форми (сетимо се само Борхеса и његових прича), али чињеница је да роман представља изазов више у односу на приповетку или новелу, ако ни због чег другог, онда због претпостављене сложеније структуре, већег броја ликова, наративних токова и сл. Да бисте припремили себе на један такав корак као што је писање романа, потребно је какво такво искуство које је, у мом случају, стицано писањем и уређивањем прича и текстова са мотивима фолклорне фантастике и свакодневног живота. Једноставно, требало ми је време да дорастем изазову писања романа, а да ли сам успео, о томе ће већ говорити читаоци.
Која је разлика у писању, а која у перцепцији дугих и кратких књижевних врста? Каква су твоја искуства с једнима и другима?
За разлику од краћих приповедачких форми, роман захтева један озбиљнији и организованији пристип који, самим тим, изискује и знатно више времена. Још ако се ради о историјском роману, као што је то случај са мојом књигом, много времена оде већ у фази прикупљања и ишчитавање грађе, прављења скице и сл. Једноставно, уколико желите да свим својим бићем станете иза написаног, припремите се за дугу и неизвесну авантуру. Ко зна, можда вам се и посрећи.
У роману „Кал југа“ преплићу све два временска, уједно и наративна тока. Зашто си изабрао баш осамнаести вијек и средину двадесетог?
Да будем искрен, одувек сам волео историјске романе али ми је сметало то што о појединим темама, личностима и периодима у домаћој књижевности није писано готово ништа. Прича о Лепенском Виру, као потенцијалној идеји за уметничко дело, настала је сасвим случајно. Сада већ давне 2002. године, враћајући се једног поподнева са студија, возом, на улазу у железничку станицу у Великој Плани приметио сам велику бетонску чесму која ме је, у том тренутку, неодољиво подсетила на једну од фигура из Лепенског Вира. Пошто је у том тренутку крај чесме стајало неколико старица са марамама, точећи воду, помислио сам шта би се десило да је култ древних Лепенаца, на неки начин опстао до данас, и да су његови чувари управо старице. Уосталом, тај део Србије је од памтивека био познат по тзв. „влашкој магији“, врло развијеним посмртним обичајима и култу мртвих. Прича се неколико година крчкала све док на студијама етнологије нисам упознао колегу Младена Стајића, са којим сам дошао на идеју о снимању документарног филма, који би поменуо макар део онога што је уништено, расељено и потопљено приликом изградње Хидроелектране Ђердап 1. Међутим, како је време одмицало схватили смо да тај подухват увелико превазилази наше продукционе могућности, те сам ја полагано почео да правим скицу будућег романа. Оно што ме је натерало да причи о открићу археолошког налазишта из друге половине прошлог века, придодам историјске фогађаје с почетка 18, јесте један датум. Наиме, сакупљајући грађу за будући роман, наишао сам на податак да је 16. августа 1967. године, у ондашњим медијима објављена сензационална вест о открићу до тада непознате неолитске насеобине, са највећим монументалним скулптурама пронађеним на европском тлу. Било је то откриће Лепенског Вира. Недуго потом, наишао сам на податак да је на исти датум, тачно 250 година раније, Еуген Савојски, у то време највећи војни стратег Европе, извојевао грандиозну победу над три пута бројнијим турским трупама, под Београдом, и то под велом магле која се изненада спустила у сред августа, тренутак пре него што је Савојски наредио напад.
Све остало се надовезало само од себе.
Уосталом, управо овај историјски период представља један од свакако најтајанственијих и најтежих епоха у нашој историји, период смештен између две велике сеобе, оне коју је 1690. године предводио патријарх Чарнојевић и оне Шакабентине из 1740. године када је, након битке код Гроцке, становништво поново морало да се повлачи на север. По тадашњим пописима, између две поменуте сеобе у Србији је живело нешто мање од 40 000 Срба. Ако смо некада били пред истребљењем и могућношћу да заувек изгубимо национални идентитет, останемо без институција и народа, онда је то било у овом периоду.
Судбине главних јунака, студента Мијата и царског провизора Фромбалда, испреплитане су необичнм околностима. Ипак, да ли осим историјско-каузалне везе, постоје неке сличности међу њиховим карактерима?
Мијат је студент археологије кога, након што пронађе артефакт из најстаријег слоја Лепенског Вира, мистериозно удаљавају са налазишта. Након тога, он увиђа да његова судбина у многоме почиње да личи на судбину царског провизора Фромбалда, протагонисте дневника којим Мијат бива забављен током рада на локалитету, а и касније. Обојица представљају архетип жртве система и својеврсне колатералне штете која, без обзира на то да ли припадате табору освајача или освојеног, уколико сте са дна социјалне и сталешке каце, утолико сте више изложени ударцима судбине, коју ни растојање од 250 година, колико дели Фромбалда и Мијата, неће моћи да ублажи.
Како се Мијат, а како Фромбалдо сукобљавају са друштвом, подлијежу његовом утицају? Да ли је у њиховим одлукама пресудан дух времена или само њихове личности?
Као што поменух у претходном одговору, много тога зависи од избора, али је највећи део одређен већ самим рођењем. Због тога сам се нарочито потрудио да прикажем друштвену недодирљивост појединих чланова администрације ондашње Краљевине Србије, нарочито њених најистакнутијих чланова, којима је много тога опраштано управо због тога што су били чланови угледних и богатих племићких породица, и зато што су припадали одређеним верским редовима. Ипак, упркос свему томе, никакав новац, статус а ни моћ нису могли да их сачувају од изненадних смрти која их је покосила у само неколико година. У историји је остало записано да су Еуген Савојски, Никола Доксат, Александар Виртембершки, Карло Рузини, као и сам цар Карло ВИ. умрли у релативно кратком року, у последње четри године постојања Краљевине Србије, и то (са изузетном Доксата који је био погубљен) од изненадног гушења. Чини се да је дух времена у оквиру кога живе и делају јунаци мог романа, иако раздвојен периодом од 250 година, готово истоветан. Без обзира да ли је у питању принц, војсковођа, алужбеник царске администрације или безначајни студент, сви они, свако на свој начин и из перспективе свог сталежа, теже ка моћи, и за то плаћају одређену цену – Фаустовску. Било да склапају пакт са оностраним, зарад непобедивости у боју, или прелазе на страну владајуће партије, упркос уверењима, јунаци мог романа, жртвујући све, на крају и сами постају жртве.
На који начин, у контексту историје, роман комуницира са данашњим читаоцима? Шта је другачије, а шта је остало исто?
Као етнолог/антрополог по образовању, волим да трагам за примарним, примордијалним и архетипским принципима, како у култури, тако и у самом појединцу. Такође, одувек сам био фасциниран границама, тим замишљеним линијама које деле две стране, два света или два става, често се питајући где је граница до које човек може да иде, пре него што попусти и изда своју страну, своје ставове и, на концу свега, свој свет, што је управо оно што ради један од протагониста романа, на самом крају, претварајући се на тај начин у антагонисту, али друштвено прихватљивог и подобног.
Уосталом, тренутно је у продаји друго издање романа, штампано непосредно пред почетак овогодишњег Сајма књига, тако да верујем да роман, за сада, нема већих проблема у комуникацији са читаоцима.
Уређујеш портал Омаја који се бави његовањем жанра фолклорне фантастике. У којој мјери су у овом роману заступљени елементи које Омаја промовише?
Трудио сам се да их буде, али не превише, будући да је ово првенствено историјски роман, па тек онда драма и роман са елементима жанра фантастике.
Има ту вампира, здухаћа, водених демона, вила, хероја и издајника али су они, углавном, персонификација за овдашње прилике и архетипе, наизглед различите али вечито присутне и истоветне.
Иако у својим изјавама инсистираш на жанровском приступу, чије елементе (историјски роман, фолклорна фантастика, епистоларни роман) твој роман несумњиво посједује, ипак, захваљујући језику којим је писан и компактности приче до које се долази њеним прецизним вођењем, овај роман свакако превазилази жанровске оквире. У којој мјери је језик важан када је у питању жанровска књижевност?
Будући да језик представља пишчево основно оруђе, можемо рећи да је све у језику. Трудио сам се да своје дело лишим непотребних баналности и да, кад год је то могуће и евентуално пожељно, искористим неку од архаичних и заборављених речи и израза. Уосталом и сам наслов, зависно од тога о ком се наративном току ради, има своју симболику, причу и подконтекст.
Прича оставља простор за надоградњу. Да ли у скоријем временском року можда планираш њен наставак? Реци нам нешто више о томе.
Свакако је идеја да роман „Кал југа“, иако сам по себи заокружен и завршена као целина, буде прва књига замишљеног серијала о Лепенском Виру. Значи, ликови из овог романа се неће појављивати у наставцима већ ћемо, у следеће две књиге, такође кроз неке од мање познатих догађаја из наше историје, ићи све дубље ка Лепенском Виру. Прву главу романа почињем открићем овог археолошког налазишта 60-их година XX века, док последњу планирам да сместим и завршим у епохи тзв. Прото Лепенског Вира, неких 9000 година у прошлост. Не знам колико ћу успети у томе, али биће то узбудљиво путовање.
Са Младеном разговарала Сања Савић.
Извор: Омаја
