detail from: Pixabay

Zvuk je bio prigušen iza visokog zida: najpre pad na utabano tle šumarka, a onda neočekivan prasak u mrtvoj tišini.
Polomio je neku granu u doskoku, pomislio je Mladen. A lepo sam mu rekao da pazi kako će pasti.
Po urliku bola koji se već sledećeg trenutka vinuo iza zida u krošnje shvatio je da je ipak posredi mnogo više od puke grane.
Dugo su raspravljali šta treba da urade. Tačnije, u toj raspravi su učestvovali Ljubenko i on; Tamara je sve više vremena provodila u krevetu, a kad bi se i dovukla u dnevni boravak ili izašla kraj bazena, obično bi ćutala, držeći se za mišice, i ljuljala se u ritmu neke melodije koju je jedino ona mogla da čuje.
Prošlo je osam dana od žurke. Trebalo je da već odavno svi budu napolju, sa svojim porodicama i prijateljima, obasuti pažnjom medija kao što dolikuje zvezdama koje su uspele da ostanu do samog kraja.
Osam dana.
Probudio ga je Ljubenko, grubim drmusanjem.
„’Ej, Mlađo! ’Ej!“
„Daj, koji ti je, š’a me budiš?“, promrmljao je, pokušavši da otvori oči. Činilo mu se da mu je glava velika kao košarkaška lopta. Sponzor je bio velikodušan – on i Ljubenko uspeli su da sliste celu gajbu i načnu sledeću pre nego što su odbauljali na spavanje.
„Nešto nije u redu, brate.“
Mladen je pokušao da prikupi na jedno mesto misli i slike koje su mu bežale na sve strane, kao mravi iz zgaženog mravinjaka. Žmurio je još koji trenutak, a onda se pridigao na laktove i otvorio oči. Ljubenko je sedeo na njegovom krevetu, u gaćama i majici, neobrijan i čupav, sa tamnim kolutovima oko očiju.
Na šta li ja tek ličim, pomislio je Mladen. Ala će publika da seiri.
„Šta to nije u redu?“ Jezik mu je bio kao krpa, spor i natekao, glas izobličen od sna i mamurluka. Kad bi samo ti nesnosni dobošari prestali da mlate po goču u njegovoj glavi… Uspravio se u sedeći položaj i smesta zažalio. Zažmurio je da odagna sliku zamračene sobe koja je zaplivala pred njim. U ustima i ždrelu osećao je bljutav ukus.
’Bem ti sponzora, pomislio je kroz zaglušujuće tutnjanje među slepoočnicama, neću više okusiti pivo u životu.
„Nisu nas probudili“, rekao je Ljubenko. „Nisu pustili ništa – ni narodnjake, ni ’Marš Radeckog’, ni Branka Kockicu… Ostavili su nas da odsovimo.“
Mladen je zevnuo i mljacnuo ustima. Hitno mu je trebala četkica za zube. I pasta. Bubnjanje je malčice minulo, i učinilo mu se da je ponovo bezbedno da otvori oči.
Soba jeste bila zamračena, ali kroz odškrinuta vrata ulazila je svetlost dana. Samo su njegova i Ljubenkova postelja bile u neredu – ostali kreveti u „muškoj sobi“ bili su besprekorno namešteni i zategnuti.
„Pa dobro“, promrmljao je Mladen i ponovo zevnuo. „Hvala im za to.“ Okrenuo se prema zidu sa ogledalom, a onda pogledao u spušteni plafon načičkan svetiljkama, tamo gde su bile skrivene kamere. „Čujete, momci i devojke iz produkcije“, rekao je glasnije. „Hvala vam za to!“
Po suncu su znali da je odavno prošlo podne. Sedeli su kraj bazena. Bilo je veoma toplo i Tamara je utrljavala u već preplanulu kožu ulje za sunčanje koje je Mladenu mirisalo na leto i mladost. Tamara je bila dugonoga manekenka iz Sarajeva i svi su znali da je uspela da izdrži toliko dugo u Kući samo zahvaljujući glasovima bosanske publike i svom razgaljujućem naglasku tipične Bosanke. Njena veza sa jednim od izbačenih ukućana svima je bila dobro poznata, i jedan od razloga zbog kojih je Mladen želeo da izađe što pre – uprkos tome što mu je velika nagrada sada bila nadohvat ruke – bila je i želja, ne, potreba, da više ne čuje ni reč o tome šta će mlada i zanosna Tamara i njen ljubljeni Bora raditi kad ona bude izašla.
Odabrala si idealan poziv za sebe, mala, pomislio je i srknuo kafu iz velike šolje. Dovoljno je da izgledaš dobro. I ne treba ni da otvoriš usta.
„Što se ti smejuljiš?“, upitala ga je Tamara dok je zatvarala bočicu sa uljem i smeštala je kraj ležaljke. „Nešta si sigurno bezobrazno pomislio!“
„On uvek bezobrazno misli kad si ti u blizini, Tamić.“
Ljubenko je pogledao prema Mladenu s druge strane bazena, podigao bocu s vodom kao da mu nazdravlja i iskezio se.
„Sram vas bilo. Znate da Bora ovo gleda. Videćete vi śta će vam uradit kad izađete.“
„Zabole Boru za to šta nas dvojica pričamo o tebi, Tamić.“ Ljubenko je spustio bocu, polako ustao i istegao se, a onda skočio u mlaku vodu bazena, poprskavši ih oboje. Izronio je tik ispred Tamarinih skladnih potamnelih stopala sa sveže nalakiranim noktima na prstićima, i štrcnuo je vodom iz usta.
„Gade!“, ciknula je, ali nije skočila sa ležaljke.
„Bora sada uživa u slavi TV zvezde, a mogu da ti potpišem da tamo napolju ima bar deset ’iljada klinki koje bi da ga maznu za kitu i pokažu kako su bolje od tebe.“
Da, Ljubenko je bio okej. Rukometaš i propali reprezantivac, i dalje je dovoljno vodio računa o svojoj fizičkoj kondiciji i snazi da bude magnet za ribe ispred ekrana. Ali nije bio tipičan glupi i isprazni sportista. Nipošto. Bio je iz Novog Sada, pravi gradski mangup, i Mladen je voleo njegovu duhovitost. Doduše, ne baš u svim situacijama, ali opet… Bilo mu je drago što je baš s njim ostao u finalu.
Dovršio je kafu i spustio šolju kraj stolice. Nije više obraćao pažnju na Tamarino frktanje i Ljubenkovu zajebanciju. Zagledao se preko zida koji je, onako visok i debeo, ličio na zatvorski. Mogao je da zamisli kako se sunce polako spušta iznad njegove gornje ivice prekrivene zamišljenom bodljikavom žicom. U glavi je na uglovima ocrtao preteće kule i siluete nepostojećih stražara sa automatskim puškama. Osmehnuo se. Četiri metra, toliko je po njegovoj proceni zid bio otprilike visok. Iza zida – samo šuma. Gustiš Košutnjaka umesto sanitarnog kordona za ukućane, koji su morali tri meseca da provedu u potpunoj izolaciji. Samo su nekoliko puta, na samom početku, čuli malobrojne navijače ovog ili onog učesnika u tom velikom voajer-festu kako navijaju i pokušavaju da preko zida prebace raznorazne drangulije, uključujući i poruke lične prirode za svoje favorite. Ubrzo se obezbeđenje postaralo da se takve situacije ne ponove. Otad se iza zida, povremeno, čuo samo lavež pasa lutalica.
TV programi poput ovog – ingeniozno nazvanog „Do poslednjeg“, kako ne bi mogao da se veže za slavnu franšizu istovetnog formata i zamisli – bili su veoma popularni u vreme kada je Mladen bio običan musavi klinac s Palilule. Onda su na desetak godina izašli iz mode, da bi se sada ponovo vratili na velika vrata. Iako je Mladenu čitava ta stvar ličila na – što bi njegov pokojni otac rekao – dizanje one stvari mrtvom magarcu, odlučio je da se prijavi. Jedan od razloga bila je, naravno, primamljiva novčana nagrada. Drugi, mnogo važniji, bilo je to što bi u suprotnom nastavio sâm sebi da prebacuje kako ništa nije uradio da bi uspeo u životu. A on je bio jedan od onih ljudi koji najteže trpe sopstveni sud o sebi.
Diplomirani građevinski inženjer bez posla i porodice, sa nasleđenim stančićem u Ulici Čarlija Čaplina i troškovima koji su već daleko premašivali njegovu sposobnost da tu i tamo zaradi koji dinar, Mladen je posmatrao kako kraj njega prolaze svi mogući vozovi – dobici na lotou i bingu, kvizovi i nagradne igre – ubeđen da u sebi ipak ima ono što je potrebno da pobedi. I tako je presekao kada je započela kampanja za prijavljivanje potencijalnih učesnika tog novog-starog programa: poslao je svoje podatke na objavljenu elektronsku adresu i ubrzo u uzvratnoj poruci primio upitnik, koji je popunio brzo i nadahnuto, pogotovo u onom delu koji se odnosio na njegove lične sklonosti, sposobnosti i interesovanja. A onda je usledilo dugo zatišje u komunikaciji i Mladen je gotovo zaboravio da se prijavio za učešće u emisiji „Do poslednjeg“. Kada mu je stigao poziv za razgovor uživo, bio mu je potreban trenutak ili dva da shvati o čemu je reč.
Prihvatio je to kao šansu koja se ne propušta. Otišao je u zakazano vreme u producentsku kuću koja je pripremala program i pred uključenim kamerama razgovarao sa privlačnom devojkom koja će voditi čitav serijal od početka do kraja. Rekla mu je da razgovor sa njim prati ekipa profesionalaca, uključujući psihologe, stiliste, stručnjake za medije i komunikaciju: pogledao je zidove prostorije obložene ogledalima, slegnuo ramenima i nastavio da razgovara sa njom i odgovara na pitanja krajnje opušteno, kao da ga ne zanima koliko ga pari očiju i ušiju pomno prati iza tih stakala. Ta njegova spontanost verovatno ga je i odvela u najuži krug pretendenata na veliku nagradu.
U poslednjoj rundi razgovora predočili su mu kakva ga sve prava i obaveze očekuju ukoliko bude odabran za jednog od dvanaest ukućana koji će ući u specijalno opremljenu Kuću za posmatranje. Moraće da poštuje stroga pravila o čuvanju poslovne tajne i ugleda producenta, TV mreže i sponzora. Imaće obavezu da se pojavljuje u naknadnim i pratećim kontakt-emisijama, ali će za svaki nastup biti dobro plaćen po skali koja zavisi od toga koliko će dugo ostati u Kući. Imaće slobodu da slobodno zaključuje ugovore o reklamiranju mogućih oglašivača, ali će producent od svakog takvog ugovora imati odgovarajuću kontrolnu proviziju. Kao finalista, imaće posebne privilegije i materijalne nagrade, a ako ga publika izglasa za pobednika, više nikada neće morati da se brine zbog finansija.
I sada je mogao da bude zadovoljan. Posle tri meseca boravka u kući postigao je gotovo sve što je želeo – a to je bilo daleko više od onoga što je realno mislio da će postići.
Ali Ljubenko je izvesno bio u pravu.
Nešto nije u redu.
„Zar ne treba većeras da izbace jedno od nas triju?“, upitala je Tamara skrivena iza ogromnih naočara za sunce, sa žvakom u ustima.
Ljubenko se načas osvrnuo prema njoj, a onda ponovo podigao pogled u nebo koje je lagano tamnelo.
„Ne znam koliko je sati.“
„Šta reče?“ Mladen se prenuo iz dremeža. Osećao je da mu postaje hladno na golim mišicama. Bližio se sumrak.
„Kažem, ne znam koliko je sati. Nije bilo aviona.“
Sad se i Mladen zagledao u nebo – vedro, bez ijednog oblačka… ili prugastog traga pare.
„Sigurno smo ga prespavali.“
Svakog dana u isto vreme, oko pet i petnaest po podne, visoko iznad kuće preletao je avion. Jedan od bivših ukućana, izbačen posle samo tri nedelje, vraćen je nakratko u Kuću kako bi – bar po mišljenju producenata – malo „zakuvao“ odnose između preostalih; i pored obaveze da ne prenosi vesti iz spoljnog sveta, rekao im je da taj avion, koji su svakog dana gledali kako para nebo iznad njih, leti na redovnoj liniji Beograd–Berlin, te da je upravo to vreme kada ih preleće: pet i petnaest po podne. Ukućanima, koji nisu smeli da u Kuću unesu časovnike, bila je to dragocena informacija.
Ovog popodneva, kako je Ljubenko već primetio, aviona nije bilo.
„Alo, ljudi, ćujete l’ vi mene? Dosad nam je Maja već trebala najavit kad da se spakujemo i sve to.“ Tamara je zvučala nadureno zbog toga što je dva muškarca ne primećuju.
„Trebalo“, promrmljao je Mladen.
„A? Glasnije, ništa te ne ćujem.“
„Maja je dosad već trebalo da nam najavi“, dobacio joj je Ljubenko. „Ali ne obraćaj pažnju. Ko smo mi da te učimo gramatici?“
Tamara je uvređeno okrenula glavu od njih i nastavila nervozno da žvaće.
Mladen je ustao i pridružio se Ljubenku kraj bazena. Počešao se po glavi, pretražujući pogledom nebo.
„Jebeš ovo“, rekao je trenutak kasnije. „Hladno mi je. Idem unutra.“
Bez obzira na to što im se slikom i rečju preko velikog LCD ekrana na zidu dnevne sobe nije obratila ni voditeljka Maja, niti bilo ko drugi iz produkcije, finalisti programa „Do poslednjeg“ spakovali su svoje kofere, obukli najbolje što su imali i seli da sačekaju taj vrhunac uzbuđenja – poslednje izbacivanje iz Kuće. Sutradan će ih biti samo dvoje (ili dvojica), a mnogobrojna publika odlučiće svojim glasovima ko će pobediti.
Ali tamni LCD ekran nije najednom oživeo, niti se iz zvučnika začulo Majino veselo: „Pažnja, ukućani!“
Napolju se smrkavalo. Mladen je uključio svetla i prišao kuhinjskom delu. „Je li još neko za kafu?“
Tamara je podigla ruku i odmah je spustila. Ljubenko je odmahnuo glavom, a onda ustao sa troseda, otišao do velikog hladnjaka od inoksa i izvadio novu flašu s pivom. Otvorio ju je pomoću otvarača koji je uzeo iz kuhinjske fioke, potegao dobar gutljaj, a onda se zatim tobože nehajno zaputio prema tapaciranim vratima koja su vodila napolje.
Uhvatio je mesinganu kvaku i cimnuo.
Ništa.
Slegnuo je ramenima i vratio se trosedu.
„Śta radiš to, bolan?“, upitala je Tamara. „Zar ’oćeś da nas kazne? Znaś dobro da je to zabranjeno.“
„Ma samo da proverim“, osmehnuo se Ljubenko, ali Mladenu se učinilo da se iz tog osmeha probila laka nervoza. „I da ih eventualno nateram na neku reakciju. Smorilo me je ovo čekanje.“
„Znaš kako bi ih najbolje naterao da reaguju?“, upitao je Mladen dok je čekao da se kafa digne u džezvi. „Kad bi se skinuo go, tu pred nama.“
„Jes’, vala, to ne bi bilo nimalo loše!“, iskezila se Tamara, a onda se isplazila Ljubenku, koji ju je posmatrao ispod oka.
„Želiš da vidiš moje snažno muško telo, mala?“, upitao je Ljubenko, a Mladen je zbog nečega osetio olakšanje – makar trenutno. Nije mu se dopala ta prikrivena Ljubenkova nervoza, možda baš zato što je bila istovetni odraz njegove.
Sve to vreme koje je proveo u zlatnom kavezu Kuće za posmatranje, najviše su mu smetale mentalne igre kojih su se producenti igrali sa Ukućanima, dovodeći ih do suza, smeha, a u jednom slučaju čak i do nervnog sloma. Pretpostavljao je da je ovo još jedna od njih. Da vidimo sada naše finaliste, dragi gledaoci, kako će reagovati na to što se pravimo da ne postojimo. Hoće li pomisliti da više nema spoljnog sveta i da su ostali sami-samcijati, okruženi zidovima kuće iz koje ne mogu da izađu, u kojoj ih više niko ne posmatra? Večeras u deset, na našem kanalu, saznaćete i to: gledajte „Do poslednjeg“ i glasajte za svog favorita! Onaj ko dobije najmanje vaših glasova, onaj ko prvi poludi, biće izbačen napolje.
Ali produkcijska kuća nije mogla da ukine redovan međunarodni komercijalni let, zar ne?
Osetivši ponovo nalet nervoze, nasuo je kafu u šoljicu i oprao džezvu, a onda otvorio hladnjak. Bilo je unutra više nego dovoljno hrane za troje – suhomesnatih i mlečnih proizvoda, mesa i povrća za najmanje pet-šest dana. Tome je trebalo dodati i zamrzivač koji je, doduše, sada bio gotovo sasvim ispražnjen: dobri vilenjaci koje su producenti noću slali da ukućanima popune zalihe očigledno više nisu smatrali potrebnim da donose nove količine zamrznutih krmenadli, ćurećih prsa i telećih šnicli. Čitav serijal je trebalo da se završi sledeće večeri.
Ipak, sati su nastavili da se vuku do duboko u noć: ekran je ostao mrtav, vrata hermetički zatvorena, šuma izvan zidova Kuće tiha i mračna. Bez reči, ne znajući šta da kažu, jedno po jedno su otišli na spavanje.
Bilo je dovoljno tri dana da Ljubenko pukne.
Mladen je time bio donekle iznenađen: očekivao je da Tamara prva ispolji znake nervnog rastrojstva, ali mlada Bosanka je pokazala neobičnu smirenost. Posle tih sedamdesetak sati koliko su, neočekivano, ostali bez ikakve komunikacije sa spoljnim svetom, pa makar i preko izobličenog glasa Gospodara Kuće iz zvučnika diskretno raspoređenih po prostorijama, i sam je osećao poriv da nešto razbije i tako iskali bes.
Ljubenko ga je preduhitrio.
Ni posle nekoliko dugih razgovora i pokušaja da ustanove zbog čega su najednom ostali hermetički zatvoreni i odsečeni, nisu zaključili ništa pametno niti korisno. Mladenu se činilo da i devojka i Ljubenko dele njegovo mišljenje da je posredi samo trik producentske kuće sa ciljem da finaliste navede na reakcije koje bi za još koji promil podigle gledanost programa. U jednom trenutku Ljubenko je, kao kroz šalu, rekao da su možda svi tamo napolju naprasno iščezli ili pomrli od nekakve bolesti koja je stigla iz svemira, ili se možda otvorio nekakav procep među dimenzijama i progutao sve osim Kuće i njenog neposrednog okruženja. Začudo, dok je to govorio, glas mu je malo podrhtavao, kao da možda i veruje u besmislice koje izgovara. Tek kada ga je Tamara gađala polupojedenim okrajkom hleba zbog toga što ju je uplašio, Ljubenko je povratio svoju raniju nehajnu, ležernu pozu i način govora.
Za razliku od njega, Mladen je smatrao da je razlog svakako mnogo prizemniji od neobuzdanih fantazija i teorija o globalnoj katastrofi koja ih je nekako mimoišla. Pošto su i dalje imali i struje i vode, bio je siguran da je čitava situacija izrežirana, ali on nije mogao da se seti nijednog člana iz svog ugovora s producentskom kućom koji bi opravdao ovakvo postupanje prema ukućanima. Kada bude izašao iz Kuće kao pobednik, moraće da potraži dobrog advokata, a isto će posavetovati i ostalima.
Za početak, dogovorili su se da poskidaju s mišica flastere sa mikrofonima koje su bili obavezni da nose svakog trenutka. Ako oni krše ugovor, da ga kršimo malo i mi.
Bez ikakvog efekta. Zvučnici u Kući ostali su mrtvi, vrata zaključana. A zalihe namirnica u hladnjaku i zamrzivaču nisu bile čarobno obnovljene preko noći.
Onda je trećeg jutra Ljubenko dohvatio trpezarijsku stolicu i svom snagom tresnuo po ogromnom LCD ekranu na zidu dnevne sobe.
Lomljava plastike prenula je Mladena iz sna. Trgao se, skočio sa svog kreveta u Muškoj sobi i otrčao da vidi šta se dešava. Zatekao je Tamaru samo u gaćicama i grudnjaku, bez šminke i razrogačenih očiju, nedaleko od kuhinjskog dela velike glavne prostorije. Svega nekoliko metara ju je delilo od Ljubenka, koji je vitlao stolicom oko sebe i metodično razbijao sve što se razbiti moglo.
„Hej!“, viknuo je Mladen. „Hej! Čoveče! Prestani!“
Ali Ljubenko ga nije čuo. Bio je usredsređen na mahnito uništavanje kućnog inventara: veliki stakleni trpezarijski sto, niski stočić ispred garniture za sedenje, vaze sa veštačkim cvećem, raznobojne posude za grickalice, lampe – ništa nije izmaklo Ljubenkovoj pažnji. Tamara je ostala da stoji na bezbednoj udaljenosti, ukočena i opčinjena tim izlivom destrukcije, dok je Mladen oprezno prilazio razjarenom Novosađaninu s leđa.
„’Oćete da se igramo?“, urlao je Ljubenko. „’Oćete tako da se igramo?“
Tek kada je Ljubenko zamahnuo teškom stolicom prema velikom prozoru koji je gledao ka dvorištu i bazenu, Mladen ga je ščepao otpozadi.
„Št…?“, zaustio je Ljubenko, pokreta sputanog usred zamaha. Onda su se obojica našla na podu. Mladen ga je čvrsto držao; mladić se otimao i praćakao pod njegovom težinom, a onda je iz njega odjednom nestala sva borbenost. Počeo je da drhti, a sekund kasnije nemo zajecao. Kada se Mladenu učinilo da može da ga pusti, pridigao se, uspravio stolicu koju je Ljubenko do maločas koristio kao oružje, i sručio se na nju.
Novosađanin ga je pogledao s poda, lica izobličenog i suznog.
„Ja…“, zaustio je.
„Pusti“, rekao je Mladen tiho. „Pusti, čoveče. U redu je.“
„Ja…“, borio se Ljubenko za vazduh i reči.
„Ššššššššššš“, pokušao je Mladen da ga umiri, a onda je tu odjednom bila Tamara, bosa među komadićima polupanog nameštaja i posuđa, Tamara koja je klekla kraj izbezumljenog Ljubenka, da ga uzme u zagrljaj, privije njegovu čupavu glavu sebi na grudi i šapuće mu tihe, utešne besmislice.
U tim trenucima Mladen joj je bio beskrajno zahvalan.
Onda se upitao kako li je sve to izgledalo milionima gledalaca. Tačnije, kako će im sve to izgledati kada prođe kroz montažu.
Zagledao se prema jednoj od kamera smeštenih na plafonu, kraj senzora za gašenje požara. Bilo mu je potrebno nešto na šta će usredsrediti duboku mržnju, mržnju čija ga je silina zaprepastila.
Ah, kako će samo advokati trljati ruke kada bude izašao!
„Śta ćemo s njim?“, upitala je Tamara zabrinuto kada je Mladen pažljivo zatvorio vrata Muške sobe. „Bojim se za njega. Nisam oćekivala da tako plane. Majke mi. Strašno. A žao mi, stvarno.“
Mladen je klimnuo glavom. „Biće mu bolje, nemoj sad toliko da brineš. Pristao je da popije one pilule. Nadam se da će dobro da odspava. Posle ćemo već videti.“
U ormariću sa lekovima bilo je samo nekoliko kutija aspirina i pribor za prvu pomoć. Ali zato je Tamara u svojoj torbi imala paketić analgetika koje je smela da unese u Kuću, pošto su joj menstruacije obično bile duge i bolne. Bez pravih lekova za smirenje, nisu imali izbora. Ubedili su rastrojenog Ljubenka da popije aspirin i dve tablete protiv bolova, da legne, umiri se i možda odspava do ručka. Sada im je preostalo da počiste nered i pripreme nešto za jelo od zaliha koje su se polako ali sigurno smanjivale.
„Šta ako je Ljubenko u pravu?“, upitala je tiho Tamara Mladena dok su iznosili ostatke polomljenog stočića u dvorište, da ih odlože povrh hrpe otpadaka u ćošku, ispod velikog fikusa u saksiji. „Šta ako se stvarno nešto… desilo… svima tamo, napolju?“
Mladen je spustio svoj deo stočića među ostale krhotine, uspravio se i pogledao je. Sada je na sebi imala šorts i kariranu košulju vezanu ispod grudi, tako da joj se video srebrnasti pirsing u pupku. Kosa joj je bila podignuta i vezana trakom. Bila je nenašminkana i strahovito privlačna, obasjana toplim prolećnim suncem.
„Nemoguće“, odgovorio je, potrudivši se da zvuči ubedljivo. „Ništa nalik onome što je Ljubenko pričao ne bi moglo da mimoiđe i nas. Ovo nije atomsko sklonište, već obična kuća. Ne, poigravaju se. A to ne smemo da dozvolimo. Ubrzo će im dosaditi, podleći će pritisku gledalaca i nastaviće kako je planirano – glasanje, izbacivanje, veliko finale i tako to.“
„Mater im jebem, da im jebem“, promrsila je Tamara i obrisala dlanove o nogavice šortsa. „Neko će ovo morati debelo da objasni. Da plati!“
„Naravno“, rekao je Mladen i pošao za njom natrag u kuću da potraži metlicu i lopaticu za srču koju je Ljubenkov pohod po dnevnoj sobi ostavio razbacanu na sve strane. „Naravno da će morati.“
Ispostavilo se da je ipak on bio u pravu.
U smiraj dana, iz zvučnika je odjeknuo veseli glas voditeljke Maje koji ih je pozvao da se pripreme za izlazak iz Kuće. Bez previše objašnjenja, Maja im je samo saopštila da su svojim herojskim držanjem u nepredviđenim okolnostima pokazali kako zaslužuju da zajedno budu proglašeni pobednicima ovogodišnjeg serijala „Do poslednjeg“, te da je sponzor bio toliko zadovoljan reakcijama javnosti da je velikodušno utrostručio nagradu, kako niko od njih troje ne bi bio oštećen.
Hermetička vrata otvorila su se uz šištanje i oni su istrčali zajedno tunelom, držeći se za ruke, prošli kraj stražara u odelima i sa malim slušalicama u ušima, stuštili se niz metalno stepenište prema gomili oduševljenih gledalaca, koja ih je dočekala povicima, pljeskom, podvriskivanjem, mahanjem transparentima sa porukama lične prirode – Mladene, care! – Palilulci; Tamara, najbolja si!;Ljubenko, vrati se na Liman, sve ti je oprošteno! Mladenova rešenost da se nemilosrdno obračuna sa onima kojima je moglo da padne na pamet takvo poigravanje sa ljudima polako se topila pred sevanjem bliceva. Voditeljka se nadvikivala sa bučnom muzikom što je gruvala iz zvučnika duž koridora između hiljada znatiželjnika, gurala im je naizmenično mikrofon pod nos zapitkujući ovo ili ono dok su kao u snu koračali prema stepenicama koje su vodile na pozornicu mobilnog studija za emitovanje uživo, gde će moći da milionima gledalaca saopšte kako se osećaju sada kada su pobedili.
Dok je koračao prema konstrukciji nalik na školjku, okruženoj kamerama i obasjanoj reflektorima, Mladen je osetio da ga obuzima čudan mir, osećaj sklada sa svetom koji gotovo nikada nije iskusio. Trebalo je da prođu tri meseca boravka u Kući za posmatranje i još tri dana nametnute, mučne neizvesnosti, pa da konačno oseti da je i ta priča završena, i da je – za promenu – njen kraj srećan.
Samo što je kročio na prvi stepenik, svestan da su Ljubenko i Tamara tik uz njega, da mašu i šalju poljupce masi koja se tiska iza živog zida pripadnika obezbeđenja, neko ga je dograbio za rame i zaustavio. Pokušao je da se otrgne, ozlojeđen, da nastavi da se penje prema bini sa stolicama za pobednički intervju obasjanoj vrtoglavim, raznobojnim baražama svetla, ali stisak je bio neumoljiv. Snažna ruka počela je nemilosrdno da ga drmusa.
Okrenuo se besno i trgao se.
Bio je to Ljubenko. Lice mu je bilo u mraku, tako da ga je poznao samo po razbarušenoj kosi. Volšebno, i voditeljka Maja, i muzika, i razdragana masa, i blicevi i novinari – sve je nestalo u gustoj tmini.
„Mladene, probudi se“, govorio je Ljubenko, glasom neobično bezličnim, mrtvim. „Probudi se. Nestala je struja.“
Tek je svanjavalo, ali nebo je bilo čudne, zabrinjavajuće zelenkaste boje. Nijedna svetiljka u kući nije radila, baš kao ni frižider i zamrzivač. Bojler u kupatilu radio je na gas i crvena signalna lampica pokazivala je da gasa ima. Šporet je bio od onih kombinovanih – sa rernom i dve ringle na struju, te preostale dve ringle na gas. Ako ništa drugo, pomislio je Mladen, makar će moći ponešto da skuvaju.
Mora da je nešto slično rekao naglas, jer je Ljubenko samo zavrteo glavom i rekao: „A-a, neće da može, ja više nemam nameru da čučim ovde. Idem napolje. Čujete…“ – okrenuo se ogledalima iza kojih su bile kamere – „…JA IDEM NAPOLjE!“
„Okej, dobro, u redu, Ljubenko, ali kako to misliš da uradiš?“, upitao je Mladen. „Vrata ne možemo ni da pomerimo. Koliko smo puta već pokušali? A?“
„Preko zida.“ Ljubenkov glas bio je odlučan, nepokolebljiv. „Preko zida, a ti ćeš mi pomoći.“
Bio je previše umoran, previše zbunjen, previše rastrojen da ga odgovara. Umesto toga, pomogao je Ljubenku da iznese u dvorište široki trosed iz dnevne sobe i uspravi ga uz visoki zid. Novosađanin je prodrmao masivni komad nameštaja, zadovoljno zaključio da će mu izdržati težinu, a onda dao glavom Mladenu znak da stane leđima uz zid i sklopi ruke isprepletenih prstiju, napravi mu ono što su kao klinci nazivali lopovskim merdevinama.
„Siguran si u ovo?“, uspeo je da procedi dok je nebo bledelo iza tamnog ruba zida u prepoznatljiviju boju ranog jutra.
„Naravno“, šapnuo je Ljubenko. „Dosta mi je više svega. Ima da me zapamte svi odreda. Videćeš. A ti? Nećeš sa mnom?“
Mladen ga je netremice posmatrao nekoliko trenutaka, a onda odmahnuo glavom. „Ne. Znaš mene. Još kad sam ulazio, zakleo sam se da ću ostati do kraja. Ali, ti… Ti se makar potrudi da taj kraj dođe ubrzo, i za Tamaru i za mene.“
Ljubenko ga pogleda u oči, još jednom klimnu glavom bez reči, pa stavi desnu nogu u uzengiju koju mu je Mladen napravio, osloni se rukama o njegova ramena i vinu se uvis. Načas je nagazio desnom nogom na levo Mladenovo rame, odbacio se i sekund kasnije uskobeljao se na uspravljeni kraj troseda.
Mladen se sad udaljio od zida i zagledao uvis. Ljubenko mu se osmehnuo odozgo, podigao ruku u znak pozdrava, i skočio sa kraja troseda, dohvativši hrapavu ivicu zida. Uz stenjanje i naprezanje mišića, podigao je trup dovoljno da zabaci desnu nogu preko ruba. Odmah zatim, uspravio se trijumfalno i seo, oglasivši se pobedničkim poklikom.
„Pazi kako se spuštaš!“, doviknu mu Mladen. „Bilo bi glupo da…“
Ali Ljubenka već više nije bilo tamo: u jednom trenu njegova silueta ocrtavala se spram neba, već sledećeg je iščezla.
S druge strane zida začuo se tup udar o zemlju, i odmah zatim glasan prasak. Prasak zbog kog je Mladen načas pomislio da je Ljubenko u doskoku slomio nekakvu granu. A onda prodoran krik agonije koji je istog trena u Mladenovoj glavi raspršio i poslednju pomisao na to.
„Ljubenko! Ljubenko, čoveče! Hej… Javi se! Hej, šta se desilo! Čuješ? Ljubenko!“
Urlanje s druge strane zida načas je prestalo, a onda su ga zamenili jecaji.
„Reci mi! Šta se dogodilo! Čuješ li?“
Mladen je stajao pripijen uz zid kraj uspravljenog troseda, pokušavajući da razabere nerazgovetne reči između jecaja. Krajičkom oka primetio je kako se od vrata koja su iz dnevne sobe vodila u dvorište odvaja senka: bila je to Tamara, bunovna i krmeljiva, u dugačkoj majici za spavanje, raščupane kose i nesigurnog koraka.
„Mladene? Śta je bilo? Ko to viće? Đe je Ljubenko…?“
Podigao je naglo ruku kako bi je ućutkao. Delovalo je. Stala je u mestu, na pola puta između bazena i mesta kraj zida gde je stajao.
„Ljubenko!“, viknu Mladen ponovo.
„…prelom…“, začulo se s druge strane. „…leva… potkolenica…“ Stenjanje, krik, jecaji bola. „Vidim… kost…“
Tamara je prinela ruku ustima i razrogačeno gledala u Mladena.
„Dobro, ne pomeraj se! Sve su sigurno snimili, sačekaj samo malo, hitna pomoć je sigurno na putu!“
Ljubenko je sada cvileo.
„Šta čekate?“, razdra se Mladen obazirući se oko sebe po dvorištu, pošto je znao da ga kamere pokrivaju iz najmanje pet uglova. „Šta čekate, majku vam jebem nenormalnu, što ne šaljete nekoga da mu pomogne?“
Zvuci s druge strane zida su utihnuli. Tamara je i dalje stajala ukočeno kao kip. Pogledao joj je u oči i tamo video odraz sopstvenog očajanja, rezultata spoznaje da niko ne može – ili ne želi da ih čuje.

SHARE THIS PAGE ON: